Nebeska trka

Više formalnim krajem, a manje rezultatsko-takmčarski bitnim raspletom na Jelisejskim poljima u Parizu, juče je okončano je 99. po redu, jurcanje dugo tri i po hiljade kilometara, po preteškim stazama i bogazama Belgije, Švajcarske, Španije i, dabome, Francuske na kojima, oni odabrani i posebni, postaju sportski bogovi.

Jer, Tur je poput Vimbldona teniserima, ili Monce automobilistima. Nema veće, ne postoji draže, ništa nije dragocenije. Iznad trijumfatora je, odista, samo nebo. Nešto poput Oskara u svetu filma. Osvojiti ga, ne znači i biti najbolji glumac, reditelj, snimatelj, montažer… Ne znači trenutak ekstaze i globalne slave ni da je film ovenčan tom nagradom, najbolji. Ali, ko osvoji zlatni kipić, upisao se u večnost.

U televizijskom smislu, Tur je, po već decenijski ustaljenoj praksi – svake godine sa obaveznim novitetima i boljicima – realizovan sa kamerama na automobilima i motociklima u pokretu, u helikopterima, plus statične na startu, prolaznim ciljevima i onim etapnim. Dakle, sa onoliko objektiva, koliko je neophodno da svaki bitan, ili makar neobičan trenutak trke, bude i na televizijskim ekranima zainteresovanih gledalaca.

Sve smo videli. Svaki detalj trke, ludnicu od gledalaca pored staze, reakcije takmičara, padove, povrede, grimase, govor tela… Čak i posledice one idiotarije kada je još (?) nepoznati manijak (ili je bilo više takvih morončina) pobacao stotine sitnih eksera i izbušio gume tridesetorici takmičara!!!

Gledaoci u Srbiji su mogli, kao već nekoliko godina za redom, da odaberu prenos u dužoj verziji na Evrosportu, ili poslednji sat svake etape, na RTS.

Odlučio sam se i ovom prilikom za prvu varijantu zbog s sveobuhvatnosti, ali i zbog komentara Đorđa Pejkovića i Ognjena Vejdića. Ovi momci – veliki znalci biciklizma, njegovih unutrašnjih zakonitosti i tajni – su svaku etapu, često i duže od pet sati u direktnom prenosu, ispratili sa suvislim komentarima i, ne manje bitno, diskretno upozoravali na važne detalje iz prelepih krajolika koje su kamere nesebično nudile. Može biti i baš zbog njih i zanimljivih im priča, kako sam načuo, da je sve više gledateljki koje ne propušta ni jedan dan televizijskog prenosa trke. Manje, uveren sam, zbog takmičarskog aspekta ovog spektakla, a više zbog istinskog punjenja organizma vrhunskim estetskim ugođajima.

Ovogodišnji verovatni trijumfator je Bredli Vigins (dok ovo pišem trka još traje), član ekipe Skaj, (Nebo!) čiji su članovi, od prve do poslednje etape, vozili timski besprekorno, sa funkcionalnom, pokazalo se na koncu, i pobedničkom, strategijom i taktikom. Ovaj nebeski momentum mladog Engleza je i prvi (!) trijumf nekog Britanca, u ceo vek dugoj istoriji Tura.