Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti – jasno poručuje i mudro uči ključni postulat alanfordovske filozofije, te ga toplo preporučujem, naročito onim lošim đacima koji, kada je trebalo i kada je vreme za to bilo, nisu ozbiljno shvatali i prihvatali to crtano štivo.
Ako bi danas ovu vrhunsku filozofsku zajebanciju primenili na turobnu srpsku političku praksu, to bi značilo pravilno iščitavanje i ovoga: Bivši došao na poklonjenje sadašnjem sa širokim osmehom i čvrsto stegnutom pesnicom iza leđa, uveren da je on, zapravo, budući i da će nakon ovih postizbornih muljaža, učiniti da dosadašnje svevlašće samo promeni adresu.
Legalno i legitimno – objasnila bi to stanje nova srpska politička frazeologija.
To se dešava, dodali bi frazeologija, kada onaj koji pobedi na izborima nije i stvarni pobednik, pošto gubitnik na istim, nije i definitivno poražen, jer ima veći i jači – koalicioni kapacitet!
Sve je isto kao lani, Đurđevdan zeleni – pevušio sam na ovom mestu još onda kada su februarski snegovi i martovska studen bacali nemoćnu nam državu u očaj.
Opisao sam, sprdao se i pogodio: i artiste i modele u šarenoj, putujućoj predizbornoj šatri, njihovu međusobnu pljuvačinu, zaplete, rasplete i nečasnu ulogu većine medija u tom cirkusu.
Od autsajdera, dovoljno. Sada, uglavnom, gledam i čitam kako poneki pripadnici političke-analitičarsko-žurnalističke elite, ne znaju šta će i kako će. Kuda će?
Sve je, kao, jasno, a ništa jasno nije. Ko sa kim mulja, ko koga vara i zaverava i izneverava, šta kaže Brisel, koga u goste zove Moskva, kome se na mobilni telefon javlja Vašington…
Šta će ti veselnici nego da besprizorno tabače već rečeno i napisano i resavišu od onih retkih koji su, kada je trebalo, nešto suvislo napisali, kazali i, na koncu, dobro prognozirali.
Činili su, ti raritetni, sami od sebe, iz svoje glave i na svojim kompjuterom. Bez onih, šatro, poverljivih i ljuto ekskluzivnih abera, smišljeni od, za laganje i spinovanje, zaduženih protuva, po raznim kabinetima i izbornim štabovima.
I te, kao kolege, nastavljaju da i tamo i tu, kraduckaju, štono bi kazao onaj vrli Čačanin. Pokušajući tako da u svoja gruba tkanja udenu i nešto tuđe, pritom mudro i istinito.
Ne vredi im. Ne znaju, jadni. Čist paceraj. Loša, preduga pitanja, daju još gore i konfuznije odgovori. Pogrešne teze, nude nakaradne zaključke.
Teško je tkati na više razboja istovremeno. Kinta je, doduše, veća, ali dugoročno posmatrano, izvesno – kraća.
I šarenica takva, što je najpogubnije, navek ista ispadne.
Gotovo, pa kao Žikina, ako se dobro razumemo…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.