Preciznije, hteo sam da analiziram reakciju ovdašnjih medija na nekompetentnost ogromnih razmera zbog koje je – katastrofalnim vođenjem utakmice sa klupe i kolektivnom dekoncentracijom u ključnim momentima – već dobijen meč prerastao u kobni poraz – a pokazaće se ubrzo – i u eliminaciju sa Šampionata.

Mislim na stanje svesti i tela, i u ekipi i u rukovodstvu, koje je najpreciznije, još zadihan od umora i nenadane frustracije, opisao reprezentativac Aleksandar Mitrović koji minut nakon kraja:

„Glupo! Igrali smo kao muve bez glave.“

Da, da, poenta je na „glupo“ i „glava“! Jer, ako u utakmici sa Švajcarskom – govorilo se još kada su žrebom formirane grupe – rezultat bude odgovarajući, prolaz u sledeću fazu je gotovo siguran. I? Imali (smo) sve u rukama i nogama: rano vođstvo, sigurnu igru i onda diletantskim greškama proćerdali i onaj jedan bod, koji bi – u konačnom raspletu i međusobnim rezultatima rivala – da je bilo znanja i mudrosti na srpskoj klupi, bio dovoljan za prolaz dalje.

Dakle, očekivao sam sutradan u svim medijima gnevnu vrisku i ciku do neba. Ništa! Veći motiv za ogromne naslove nezadovoljstva je bio nemački sudija Brih (ozbiljna budaletina i neznalica što jeste, jeste) i radovanje golgetera, albanskih Švajcaraca DŽake i Šaćirija, i njihovih šaka spojenih u znaku dvoglavog orla, „Velike Albanije“, šta li!

A mi? Naše gluposti? Katastrofalna igra u odlučujućim trenucima meča, konfuzne odluke selektora Krstajića? Ništa! Sem, vrlo retko i hrabro, u novinama koje držite u rukama.

Dva dana docnije javljaju se i „glave“. Diletantske, diplomatski samoubilačke izjave Krstajića o sudiji „za Hag“ i predsednika FSS Kokeze o „Fifinoj brutalnoj pljački“ Srbije i naše ekipe.

I fudbalski narod ovdašnji je tako dobio ogromnu dozu anestetika: poraz više ne boli, sve drugo je, pod medijskom terapijom, mnogo bitnije!

Posle poraza od Brazila – a šta drugo se moglo očekivati od „muva bez glave“ – opet u medijima nema frke i dreke. Ne traže se – sem tu i tamo, retko i sporadično – krivci za debakl. Mirno su se akteri iz naše ekspedicije, uz nemušte izjave potpredsednika Saveza Miloševića i Bjekovića, razišli poput rakove dece. Ćuti Krstajić, ne progovara Kokeza!

Ali narod je dobio drugu, još žešću dozu anestezije: za koga navijati u nastavku prvenstva? Za ili protiv Hrvata? Pričalo se o tome od konferencija za medije Aleksandra Vučića do najskrnavijih prigradskih bircuza, između pijačnih tezgi, ubedljivo najviše u naslovima i tekstovima ovdašnjih tabloida.

A „glave“? Krivci za debakl? Oštri rezovi? Ništa! „Omerta“ totalna. Naročito u prorežimskim medijima i televizijama sa nacionalnom prohodnošću, što, u stvari, dođe na isto.

I gde smo danas, pedeset dana i noći posle jadnog i bednog ispadanja sa Šampionata i isto toliko dana pre početka novog, reprezentativnog kontinentalnog odmeravanja fudbalskih snaga i veština, pred Ligom nacija?

Da li je Krstajić još selektor ili više nije? Šta je sa pozicijom Kokeze? Da li, sem predsednika, još neko odlučuje o bilo čemu i bilo kome u Savezu?

Hmhm… Neke teme ovdašnje i dileme u njima nikada ne zastarevaju. Kao, nažalost, ni pitanja iz onog junskog, neobjavljenog teksta.