Već u veteranskom dobu, festival je i ovoga puta bio napirlitan, nabildovane sujete, neskriveno prepotentan, pomalo arogantan, svestan svoje posebnosti i jedinstvenosti. Onako kako ga objašnjava davno smišljeni slogan: Sanremo je Sanremo!

To, odista, jeste mnogo više od smotre kancone. Svenacionalna dragocenost. Svojevrsna poruka. Stav, zapravo, o kojem se žestoko debatuje, kritikuje, ali navek, obavezno i bez ostatka – poštuje.

Festival je i specifična demonstracija nepatvorenog, iskrenog patriotizma i pokazatelj kako se, punim srcem i plućima, neguje tradicija.

Drugo lice festivala, zapravo njegov odraz u ogledalu, jeste nacionalna televizija. RAI osmišljava i realizuje jednogodišnji projekat, koji svoj klimaks ima u direktnim prenosima pet takmičarskih večeri, ali i kroz budno, bezmalo dvadesetčetvorosatno praćenje, svega onoga što se dešava, uoči, za vreme i nakon njih. Taj posao je svojevrsna misija. Iako u biti tek zabava i relaksacija, RAI je svesna da zbog izuzetne gledanosti i spomenute poruke, sve mora biti naglašeno politički korektno i socijalno odgovorno. Uz manje incidente i individualna iskakanja, tako je bilo za vreme višedecenijske vladavine demohrišćana, kada je premijer bio socijalista, dok su vladali reformisani komunisti, Berluskoni ili Renco… Videlo se to i minule sedmice, iako je kampanja za martovske parlamentarne izbore u punom zamahu.

Festival je suviše ozbiljna i važna stvar da bi se njome igrali ili je (zlo)upotrebljavali političari. Tradicija!

Ove je godine program osmislio Klaudio Baljioni (67) i – po mišljenju publike i najvećeg dela kritike – uspešno ga vodio, uz pomoć Mišel Hunciker (41) i Pijerfrančeska Favina (49).

Imao bih štošta da napišem tim povodom, zbog prostora neću, izvestan pogled, ipak: u takmičarskoj konkurenciji bili su i Ornela Vanoni (83), Robi Fakineti (74), Rikardo Folji ( 71), Red Kanzian (67), Ron (65), a uz ostale uvažene goste na sceni, Đani Morandi (74), Đino Paoli (84) i Pipo Baudo (82). Stručnim žirijem je rukovodio Pino Donađo (77).

Cifre u zagradama ne znače moju erupciju ejdžizma, već pokušaj da ilustrujem već napisano. Za sve pomenute odličnike od imena i karijera, godine nisu ni obeležje ni kvalifikacija. Šta god da (još) rade, a mnogi rade punom parom, mediji i italijanska javnost uopšte, sa ljubavlju i poštovanjem, prate ih. RAI, posebno. Svakodnevno, u raznim emisijama, veterani od ugleda – javne osobe, umetnici, sportisti… čak i političari – prisutni su likom i delom. Evo, nagradu Festivala za celokupnu karijeru i kolosalni doprinos italijanskoj muzici je dobila Milva (79), nezaobilazna nacionalna ikona. To jeste primenjeni patriotizam!

Da, u žestokoj konkurenciji dokazanih zvezda i nadolazećih pevačkih jurišnika, pobedio je duet Fabricio Moro (42) i Ermal Meta (37) sa vrlo angažovanom pesmom „Ništa mi niste učinili“: dakle, ratovi, terorizam, unesrećeni, izbeglice…

Ali, Italijani će i ionako pevušiti i zviždukati sledećih nedelja i meseci ono što im je ušlo u uši. Festivalska pobeda nije obavezujuća garancija da će pesma postati hit. Još jedna sanremska tradicija.