Jalovost „direktne akcije“

Razlozi zbog kojih je ta porodica ostala bez krova nad glavom su bezočni i sramni. Naime, podstanar koji je živeo u tom stanu falsifikovao je dokumenta, porodični dom Mauzerovih stavio pod hipoteku i nakon toga pobegao. S obzirom da od njega ne može da naplati potraživanja banka se odlučila da stan proda na licitaciji, kupac se javio a privatni sudski izvršitelji su kumovali izbacivanju nesrećne porodice na ulicu, kako bi za tu svoju „uslugu“ dobili, zakonom zagarantovanu, unosnu novčanu nadoknadu.

Najveći krivac u konkretnom slučaju je država koja je donela takve zakone koji su u potpunosti podređeni interesima stranih banaka, to jest njihovoj težnji da po svaku cenu akumuliraju što veći profit i iznesu ga iz zemlje. Porodica Maurer je dakle žrtva servilnosti države Srbije prema interesima krupnog kapitala.

Ta porodica nije prva koja je prinudno izgubila krov nad glavom. Mnogo je na žalost takvih slučajeva. Svaki put su pravdoljubivi i čovekoljubivi pripadnici Združene akcije „Krov nad glavom“ kao i druge progresivne grupe i pojedinci dolazili pokušavajući da spreče iseljenje i gotovo svaki put su bitku izgubili. Na kraju, iseljenje biva uspešno obavljeno. Zbog čega je to tako? Jednostavno, praksa jasno ukazuje da je isključivo insistiranje na metodu „direktne akcije“, odnosno protesta građana i formiranje „živog zida“ kako bi se iseljenje sprečilo nedovoljno i neefikasno. Taktički gledano, to je legitiman i važan oblik borbe ali je potpuno jalov i beskoristan ako je strategijski ograničen samo na tu vrstu aktivističke delatnosti. Suština protesta protiv iseljenja nije organizovanje performansa i lično isticanje već postizanje pravednog i humanog cilja. Da bi se taj cilj ostvario ne bi smelo da se iskazuje sektaštvo u delovanju. Stiče se utisak da je nekim organizacijama i pojedincima koji pokušavaju da spreče iseljenja važnije da ostvare svoje agende o „protestu odozdo“ ili „samoorganizovanom protestu“ koje ne samo da su sporne u teorijskom smislu već su i potnuno neučinkovite. Da bi se sprečila prinudna iseljenja potrebna je organizovana i masovna kampanja a ne samo direktna akcija kroz protest. To znači da se u borbi za stanarska prava ne treba libiti saradnje sa sindiikatima ali i političkim organizacijama koje su socijalno angažovane i odgovorne. Potrebno je pokrenuti široku kampanju za ukidanje institucije privatnih sudskih izvršitelja, lihvarskih zakona u službi banaka I onemogućavanja iseljenja dok se ne završi žalbeni postupak.. Takođe, treba tražiti podršku lobiratii među predstavnicima lokalne i republičke zakonodavne vlasti, naklonjenih borbi protiv prinudnih iseljenja i vršiti legalan pritisak na izvršnu vlast da se sa tom nehumanom praksom prestane. Korisno bi, između ostalog, bilo i organizovati tribine koje bi se bavile ovom tematikom i tako dalje. Jednom rečju, samo pokretanjem delotvorne kampanje i neumornom agitacijom u sadejstvu sa protestima naravno, iseljenja mogu biti sprečena na zadovoljavajući način.