Radnja je bila smeštena u ozidanom objektu, u kome je prethodno billa cvećara, u Bulevaru Despota Stefana.

Voleo sam tu da pazarim jer su imali ukusniji paradajz, luk, paprike, krompir nego u okolnim marketima a ta radnja mi je bila bliža nego da idem do Bajlonijeve pijace. Cene su takođe bile pristupačne pa bi se u maloj radnji veoma često formirali redovi na kasi za plaćanje. Onda su nadležni odlučili da objekat u kome je bila radnja treba srušiti. Ne znam zašto je do rušenja došlo jer na tom mestu nije izgrađeno ništa novo, ali bilo kako bilo PKB radnje više nema.

Po svemu sudeći, za tri do četiri godine neće više biti ni preduzeća PKB. Naime, Ministarstvo privrede Srbije objavilo je tender za prodaju imovine PKB po početnoj ceni od 104,5 miliona evra, u koju spada 16.785 hektara zemljišta u opštinama Palilula, Surčin i Zrenjanin, građevinski objekti koji se koriste u poslovne svrhe, oprema i zalihe rezervnih delova. Ta odluka je potpuno pogrešna i besmislena jer je realna cena tog preduzeća višestruko veća od one koja je predviđena tenderom. Ono što je indikativno je da se stručna javnost listom protivi privatizaciji PKB i tvrdi da uz postavljanje profesionalnih kadrova na čelo preduzeća ono u potpunosti može da izađe na „zelenu granu“ i posluje daleko bolje nego što je to sada slučaj. Ipak, nadležni u Srbiji su se odlučili za privatizaciju PKB. Razlog je ideološka orijentacija Vučićeve naprednjačke vlasti, koja je bezuslovno odana neoliberalnom ekonomskom konceptu. Iako se taj koncept pokazao kao izuzetno neuspešan i poguban širom sveta pa tako i u Srbiji republička Vlada ga tvrdoglavo forsira iako je suprotstavljen interesima zaposlenih, građana i društva u celini. Ono što je najbolnije su osnovane pretpostavke da kupac neće pazariti PKB da bi nastavio poljoprivrednu proizvodnju već će nakon tri godine promeniti delatnost preduzeća, jer na to ima pravo. S obzirom da se PKB nalazi u neposrednoj blizini centra Beograda nema sumnje da će čim istekne obaveza bavljenja poljoprivrednom proizvodnjom privatni vlasnik početi sa izgradnjom poslovno-stambenog prostora. Na taj način će mu aktuelna vlast za male pare omogućiti zgrtanje ogromnog profita a Beograđane ostaviti bez jeftine i kvalitetne hrane. Epilog će da bude i smanjenje broja zaposlenih, verovatno i smanjenje plata, da bi na kraju svi koji rade u PKB ostali bez posla čim poslodavac više ne bude imao obavezu da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom.

Logika nalaže da bi progresivna javnost trebalo da se pobuni protiv prodaje PKB, čak i da organizuje proteste kako bi to sprečila, jer je privatizacija tog preduzeća protivna interesima građana. Jeftini proizvodi PKB će poskupeti a za nekoliko godina ih najverovatnije više neće ni biti. Ipak, bojim se da će jači otpor privatizaciji PKB izostati. Sindikati nemaju izgleda ni volju ni snagu da se usprotive privatizaciji a progresivna javnost dovoljno energije da osmisli odbranu kombinata. Na žalost, PKB će „pasti“ zbog nedostatka solidarnosti i jedinstva radničkog pokreta Srbije.