Ako se zna da je dizel skuplji jedino u Albaniji a da je Srbija među vodećim zemljama u regionu po cenama benzina lako se dolazi do zaključka da su protesti vozača potpuno opravdani. Enormnim poskupljenjem benzina nisu ugroženi samo vozači već i svi građani koji ne pripadaju bogatim povlašćenim slojevima. Jednostavno, cena goriva povećava cene transporta a to istovremeno znači i skok cena određenih namirnica, drugih proizvoda i usluga potrebnih za egzistenciju. Sa pravom se može zaključiti da rast cena goriva snižava životni standard većine građana Srbije.

Krivci za ovu nezavidnu situaciju su podjednako država i trgovci gorivom. Vlada Srbije, s obzirom da su privredne aktivnosti niske a ono malo industrijskih preduzeća koja rade u rukama privatnog kapitala, budžet mora da puni akcizama i drugim dadžbinama. Stoga se to čini, između ostalog, naplatama akciza i PDV za gorivo. Međutim ta zahvatanja države u ceni benzina su ogromna i iznose čak 55 odso maloprodajne cene naftnih derivata na pumpama. U praksi to znači da trgovci svoj profit izvuku a da budžet umesto privrede pune građani to jest vozači kroz cenu uvećanu za iznosi akcize i drugih dadžbina. Međutim, odgovornost za novonastalu lošu situaciju treba tražiti i među trgovcima gorivom. Oni naime, kako tvrdi stručna javnost, veoma revnosno povećavaju cene goriva kada poraste cena sirove nafte na svetskim berzama ali veoma često ne smanjuju maloprodajne cene u slučaju kada sirova nafta i dolar padaju.

Potpuno je jasno da aktuelna vlast rukovodeći se svojom pogubnom neoliberalnom ekonomskog logikom ne želi da sugeriše trgovcima gorivom da spuste cene i uvaže ekonomsko-socijalnu realnost u našoj zemlji. Sa druge strane, država ne želi da spusti nivo svog zahvatanja u ceni benzina iako zbog skoka cene ima osnovu za to jer je inkasirala više novca od dadžbina za benzin nego što je planirala. Država ne želi da se odrekne svojih prihoda ali to opet ne radi kako bi taj novac uložila u socijalna davanja, zdravstvenu zaštitu, školstvo, otvaranje novih radnih mesta već planira da ih troši, shodno svojoj neoliberalnoj nakaradnoj logici, za nove subvencije i druge povlastice krupnom kapitalu.

Vozači u protestu pak ako žele da ostvare uspeh u svojoj pravednoj borbi ne smeju da dozvole da budu predstavljeni kao “ ispolitizovana manjina koja ugrožava slobodu kretanja građana“. Potrebno je stvoriti koordinaciono telo protesta koje bi između ostalog imalo zadatak da predoči građanima koji nisu vozači da se ova bitka bije i za njih te i da su oni ugroženi poskupljenjem goriva. Takođe, potpuno je izvesno da pojedinačne i izolovane borbe građana za zaštitu egzistencijalnih prava ne mogu da postignu uspeh dok se ne objedine. Dok god su razjedinjeni protesti su osuđeni na propast i suočavanje sa ignorisanjem Vučićevog naprednjačkog režima.