Radnička aristokratija na grbači sirotinje

Uredba o kriterijumima za dodelu podsticaja poslodavcima koji zapošljavaju novonastanjena lica u Srbiji predviđa zapošljavanje onih za kojima postoji potreba koja se ne može lako zadovoljiti na domaćem tržištu, a koji osim uslova o vremenu provedenom u Srbiji moraju da ispunjavaju i onaj koji se tiče dogovorene osnovne mesečne zarade koja mora da bude veća od 300 hiljada dinara.

Budžetski podsticaj koji daje država pokriće 70 odsto uplaćenog poreza na zarade za jednog ili više zaposlenih radnika i 100 odsto uplaćenih doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. U Vladi smatraju da će ovakvim potezom , između ostalog, motivisati našu dijasporu da ostane u Srbiji i obavlja deficitarne poslove kao i smanjiti „odliv mozgova“ iz zemlje.

Ono što, u ovoj analizi, prvo treba konstatovati je da se to što republička Vlada želi ipak neće desiti. Jednostavno, dijaspora živi uglavnom u ekonomski razvijenijim zemljama od Srbije i malo ko iz njenih redova će se odlučiti na povratak u državu gde bi njihove porodice uživale manji standard nego što je slučaj tamo gde sada žive.

Takođe, ova mera Vlade neće na bilo koji način zaustaviti ni odlazak školovane radne snage u inostranstvo. Jednostavno, domaća radna snaga koja bi mogla da obavlja deficitarne poslove u Srbiji nije obuhvaćena subvencijama koje su doneli nadležni te će „trbuhom za kruhom“ nastaviti da odlazi u tuđinu kako bi tamo obezbedila svoju egzistenciju.

Još jedna stvar koju treba istaći je to da je ova odluka Vlade u potpunosti uperena protiv vitalnih interesa većine građana naše zemlje. Naime, ona podrazumeva da se doprinosi zaposlenima koji zarađuju više od 300 hiljada dinara mesečno pokrivaju iz budžeta.

Drugim rečima, da ih plaćaju građani Srbije iz svog džepa. Dakle, ljudi koji rade primera radi za 50 ili 60.000 dinara, kao i oni koji imaju niža primanja, faktički će plaćati doprinose pripadnicima takozvane „radničke aristokratije“ koji imaju velike plate i žive veoma ugodno. U konkretnom slučaju ne samo da je primetno odsustvo pravde i pristojnosti već i bilo kakve logike u razmišljanju nadležnih u Vladi.

Potpuno je jasno da je vlast, kao i u bezbroj situacija dosad, ovakvu odluku donela kako bi krupnom kapitalu obezbedila još veće profitne stope, smanjenjem njegovih „rashoda“. Naravno, to se sve sprovodi preko grbače radničke klase koja jedva sastavlja kraj sa krajem iako bez njenog doprinosa društvo ne bi moglo da funkcioniše.

Jedini način da se spreči odlazak mladih u inostranstvo je da im se u Srbiji omogući bolji život, što u praksi znači da im se obezbedi posao, pristojna plata i mogućnost da planiraju porodicu. To se nikako neće postići subvencionisanjem „radničke aristokratije“ i obezbeđivanjem još većeg profita krupnom kapitalu već samo procesom reindustrijalizacije koju neoliberalna vlast Aleksandra Vučića tvrdoglavo odbija da sprovede.