Pera je odgovorio potvrdno. Milica koja sluša pank, ali ne voli da je zovu pankerkom, je naša drugarica, što je po Perinim i mojim kodeksima, a verujem i svakog pristojnog i poštenog čoveka, dovoljno da se u konkretnom slučaju Pera „iscima“ I pozove dobrog drugara i zamoli ga da Milicu stavi na spisak. U trenutku kada je Milica postavila pitanje Peri da li je na spisku, setio sam se da baš na pank sceni postoje ljudi koji smatraju da upisivanje drugara na takve spiskove nije ok. Svaki put kada to čujem pomislim da ti pojedinci ne samo da ne znaju šta je red, već i da, potpuno bezrazložno, sa visine posmatraju svoju ulogu na sceni. Čak ima i onih koji se na festivalima „šepure“ sa propusnicama a neće, iako mogu, prijatelje da uvedu u takozvani bekstejdž kako bi popili besplatno piće i videli iz blizine članove omiljenog benda. Prvi, bilo da su organizatori svirki ili protagonisti istih, pate od sitnosopstveničke umišljenosti a ovi drugi od čistog snobizma i zablude da su „važniji“ od drugih jer imaju pristup bekstejdžu

Moje prvo sećanje na takav način razmišljanja datira još sa početka 90-tih. Tada je Gvido Obradović, pevač beogradske hardkor pank grupe Brainstorm vodio na radiju B 92 emisiju „Trešer“ u kojoj je pored puštanja hc/pank muzike neumorno propagirao „profesionalizaciju“ scene na taj način što ljudi na koncerte ne bi ulazili preko spiska već bi svi morali da plate kartu. Sličan rezon postoji i kod, inače meni jedne od omiljenijih britanskih pank grupa, PTTB koja ima pesmu „Guest list“ u kojoj se kritikuju oni koji žele besplatno da uđu na koncert jer „bendu nije lako“ to da ostvari. Ovakav, po meni potpuno pogrešan, način razmišjanja se zasniva na tome da publika treba da „podrži scenu“ tako što će plaćanjem karata „omogućiti bendu da živi od muzike“. Niti je prvo podrška sceni, niti ovo drugo može na bilo koji način pomoći bendu. Scena se jača tako što publika bend podržava u prvim redovima na koncertu, spremna je da pomogne članovima grupe ako ih napadnu izgrednici i tako što će slediti svoje drugare iz benda gde god oni da sviraju. Bend se može podržati i finansijski kupovinom kompakt diskova, majica, prišivača. Međutim, zarada amaterskih bendova toliko je mala da je ni izostavljanje prijatelja sa spiska ne može uvećati. Takođe, ni organizatori tih svirki ne mogu da zarade puno tako da ni njima izostanak spiskova za besplatan ulazak ništa ne bi doprineo. Dakle, suština je u tome da razvoja scene ne može biti bez podrška ekipe koja sledi bend, a nju neizostavno čine drugari. Do lojalne ekipe se ne dolazi nepoštovanjem prijatelja i zavlačenjem ruke u njihov džep. Drugim rečima, ko shvata o čemu govorim to nosi u svom srcu, a ko ne, džaba mu objašnjavati.