Koska razdora 1Foto: Zoran Raš

Rekordno kratko vreme za pronalazak vakcine, kao opšteg dobra, što je u više navrata apostrofirala Svetska zdravstvena organizacija, ispostavilo se, nije bilo garant da će do vakcine doći i najsiromašniji.

Ima da čekaju naredne tri četiri godine a u sedamdeset najsiromašnijih zemalja zaštitu od korone, izvesno je, neće dobiti devet od deset njihovih stanovnika.

Ukratko, ili će te zemlje da budu osuđene na imunizaciju krda koja se pokazala pogubnom u razvijenoj Švedskoj, ili će se pobuniti protiv blasfemične brige bogatih i u ostatku međunarodnih organizacija koje preživljavaju duboke države, korumpirani i pljačkaški neoliberalizam, tražiti pravedniju distribuciju leka protiv opake zaraze koja preti svima!

Ne znam više gde sam pročitala da su samo SAD kupile četiri, a Evropa tri puta više vakcine nego što im je potrebno.

Već sada je jasno da je mehanizam COVAX zatajio jer nije sprečio gomilanje zaliha kod bogatih i u tome je čuvena kvaka neoliberalnog kapitalističkog modela brige za opšte dobro: Kanada i Španija najavile su da će putem COVAX-a donirati svoje viškove siromašnim zemljama, ali mala je šansa da to urade, prvo, jer prema COVAX-ovim ugovorima s kompanijama, države moraju same snositi troškove mogućih negativnih pojava vakcine ili nekih drugih komplikacija!

Drugo, i sirote države moraju platiti članstvo u COVAX-u, unapred platiti određenu dozu vakcina a da pritom ne znaju koju će i kada dobiti, i treće, nema ništa džabe, prethodno će od Svetske banke morati da dignu kredite za te namene…

I to nije sve, ima još!

Južnoafrička republika ili Brazil, na primer, u kojima na desetine hiljada ljudi učestvuje u testiranju vakcina više proizvođača, od toga nemaju nikakvu beneficiju i moraće da čekaju distribuciju preko COVAX, ko zna kada!

I tako se od kovida koji je razgolitio kapitalističko licemerje došlo do sve glasnijeg zagovaranja potrebe za globalnim rešenjima.

Fransis Fukujama koji je svetsku slavu stekao knjigom o kraju istorije pobedom liberalne demokratije nad nedemokratskim totalitarnim sistemima, nije predvideo totalitarne vladaoce u kapitalizmu, kakav je Tramp, Putin, Erdoan, Orban… pa sada traži utočište u zagrljaju „kapitalističkog socijaliste“ Bernija Sandersa…

Izvršna direktorka MMF Kristalina Georgieva izjavljuje: „1944. godine Džon Majnard Keins i Hari Dekter Vajt… kovali su bolji svet u najgorem mogućem trenutku, usred rata. Isti duh nam je potreban za postpandemijski svet koji potresaju tri stravične krize: zdravstvena, ekonomska zbog zdravstvene i klimatska zbog profita i ekonomije.“

Neoliberalnom kapitalizmu, sve je očiglednije, potrebni su neoliberalni marksisti da bi se uspostavio neki balans.

Tomas Piketi u opširnom razgovoru za „Socijalnu Evropu“ ističe kako nije utopistička ideja o mogućnosti prenošenja bogatstva i moći na radnike i građane.

Slobodan protok kapitala nije nešto što je došlo s neba – stvorili smo ga mi, veli on, moramo da preispitamo način na koji organizujemo globalizaciju i to nekim zajedničkim poreskim sistemom na dobit velikih korporacija i poreskih obveznika sa visokim prihodima.

Već se čuju i predlozi o oporezivanju 99 odsto prihoda na dobit od preko milijardu dolara.

Jedva čekam, kaže Piketi, da Evropska unija promeni načelo jednoglasnosti u načelo većinskog izglasavanja odluka.

To se jednom dogodilo stvaranjem evra.

Više bih, naravno, voleo da svih 27 zemalja bude deo punog procesa integracije, da se Britanija vrati i mislim da će se to u jednom trenutku dogoditi…

Ali ako budemo čekali da se sve zemlje slože pre nego krenemo u tom pravcu, čekaćemo zauvek!

U Nju Jork Tajmsu Rođer Koen piše: „Liberalizam je funkcionisao neko vreme. Bio je dobar u oslobađanju ljudi od bogomoljstva, seksizma, rasizma, nacionalizma i predrasuda. Manje je bio dobar u tome da ljudima da smisao njihovih života, mimo materijalizma i hedonizma. S finansijskom krizom 2008. kola su krenula nizbrdo! Odgovorni su naprosto odšetali. Ljudi su se osetili prazni, mnogi su potonuli u dugovima… Bigoterija i nacionalizam su se vratili na velika vrata!“

Tramp je samo perpetuirao postojeće odnose u unutrašnjoj politici ojačao rascep i potencirao haos.

Tu vrstu „desne“ alternative moguće je promatrati ne kao smrtnu opasnost za jedan odsto najbogatijih, već pre kao njihovu poslednju šansu da zadrže status quo, dok mase, njih 99 odsto, glođu dobačenu im kosku razdora.

Gde smo tu mi?

Čuli ste, između šest autoputa koji su počeli ili će početi da se grade, milijardu dinara pomoći građanima i privredi, perpetuiranja postojećih odnosa bez opozicije i prvi u glodanju dobačene koske razdora!