Ima neke patologije u tome da baš svaki put moram baciti oko na emisije tipa Pressing, Upitnik, Crvena linija, Da Možda Ne, Pravi ugao, ima ih još, ne da mi se prisjećati. Nekad se odlučim pogledati i odgledati, naravno i odslušati, nekad viknem e baš vam je tema, nekad jebo vas gost, ili gosti, pa preskočim, nekad kako god da je mazohistički izdržim do kraja. Rekao bi onaj Kesić – Budala…

Sinoć se zaustavih na „Upitniku“, a na temu „Mi i Hrvati“. Krenulo je prilogom, ispovijesti jednog od stotina hiljada stradalnika u operaciji Oluja, izbjeglice iz Dvora na Uni. „U dvanaest sati noću, probudile nas komšije, šta vi čekate, što ne kupite, što ne bježite, ja se zaprepastio, odem gore po komšijama… vratim se nazad… zet kaže pune kolone su od Petrinje, preko Šamarice bježe. Traktor u traktor upire i kaže šta vi čekate…“… Nastavlja nesretni čovjek tu svoju priču dalje, u ovom slučaju koliko mu autorka i voditeljka Upitnika „dozvoljava“, a za potrebe razgovora sa gostima. Tema – Mi i Hrvati. Gosti – Nebojša Stefanović, Milorad Pupovac i Čedomir Jovanović. Svak svoju. Ja svoju, osta mi ono „dvanaest sati noću“, Oluja je krenula pet-šest sati nakon toga. Za emisiju to nije bilo bitno. Kao što ni ranije, mnogo toga o stradanju ljudi nije bilo bitno, a nema ni naznaka da bi u dogledno vrijeme bitnim moglo biti. A onda će u jednom trenutku autorka i voditeljka, poznata po informiranosti i kvalitetnim pripremama, obraćajući se dežurnom HDZovom Srbinu, Miloradu Pupovcu: „Je li tačno da u nekim selima u Hrvatskoj, gde žive Srbi nema struje…“ Poznati bivši LSDovac će „O tome kako je Srbima u Hrvatskoj mogao bih ovdje večeras pričati…“ Prekida ga voditeljka, baš kad sam očekivao da krene od sebe, jebi ga,… „Da li je tačno da neko u 21. veku živi u selu bez struje, neki Srbin povratnik…“. Niko ni jedne da progovori o nadležnostima SNVovih članova i u prvom i u drugom koalicionom partnerstvu sa HDZom. Kao da je to bitno. Vjerojatno sam nešto lanuo, a onda sam krenuo sa pitanjem ekranu, hoce li uskoro biti tema „Mi i mi“ i u njoj pitanje nekom nadležnom: „“Je li tačno da u nekim selima u Srbiji, gde zive Srbi nema struje, kanalizacije, puteva… Da li je tačno da neko u 21. veku zivi u selu bez struje, kanalizacije, puteva, da se otvaraju nove septičke jame itd. itd. …“. Na šta mi u ušima odzvoni reakcija jedne moje prijateljice, koja me zna lijepo prizemljiti – Ko još u 21. veku gleda Upitnik…

Zavezah, Odvilenih do trice ujutro, volim rano leći, a nakon prve crne, taman kad sam htio opet nešto se svađati, proradi onaj 21. vijek, objašnjavajući mi ko sam, šta sam, gdje sam i kako sam… Skontah se, sredih se, i kao pravi pripadnik Druge i kvarat komunističke internacionale – ništa nas ne može izbezumiti: Hedona, pa Revolucija kad se stvore uvjeti…

U kafić u koji uvijek mogu, u svoj ćošak, za svoj stol, kahvica i kolumbijska cigara, pošiljka svojte mi DŽeme Hamzića iz New Yorka… S blagim pogledom na deveti i još neki dan, na međunarodnu mi penziju…