Kulturna ofanziva 1Jasmina Lukač

Ta ofanziva menja društvo kao što je Beograd na vodi i druge nove zgrade promenio izgled prestonice.

Ofanziva se zasad dobro prima, jer nije najvažnije koju stranu zastupate u raspravi i o spomeniku i o filmu, važno je da ste u nju uvučeni.

I još je bitno što nasuprot toj ofanzivi nema ničeg drugog.

Isto tako, kada su Igls hils i Milenijum tim počeli da grade zgrade BWF, posle protesta u leto 2016, više nije bilo nikakvih akcija suprotstavljanja glavnom finansijskom projektu vlasti.

Možemo verovati Vučiću kad kaže da sada više nije u stresu kao što je bio od 2014 ili 2017. jer pošto je pod njegovom vlašću promenjena Srbija, fizički i politički, zadate kulturne promene su ipak lakši deo.

Tim lakše zato što se obraćaju baš onima, koji je opozicija potpuno ispustila, verujući valjda da su oni rođeni da budu na njenoj strani.

Vučićeva kulturna ofanziva je uperena prema mladim ljudima, tinejdžerima, ljudima u 20-im, 30-im, pa i ranim 40-im.

Njima je Nemanja potreban kao jaka pozadina za selfi snimak, a Dara kao gledljivo objašnjenje teške istorijske lektire.

Ni spomenik, ni film nisu ni namenjeni ostareloj klasi prozapadnih liberala po Beogradu i gradovima Srbije.

Klasi na izmaku, koja je imala svoje petomesečne demonstracije od decembra 2018. do aprila 2019.

Vučić je njenu snagu i izdržljivost testirao do iznemoglosti, da bi na kraju zaključio da mu ne može naneti ozbiljnu štetu.

I da može i kulturno da tu klasu konačno porazi pošto je već to učinio politički.

Spomenik i film su zato kultura za „našu decu“ iz julskih nemira 2020, protiv korona policijskog časa.

Upereni su ka toj omladini, studentskoj, učeničkoj ali i navijačkoj, koja je letos došla da se „bije“ sa Vučićevom policijom, isto kao što su to i Vučićeve objave na mreži Instagram.

Što reče letos jedan član Narodne stranke u danima jula „došli sve naši glasači, a niko ne glasa za nas“.

Zašto niko ne glasa, kad se na strani opozicije stalno priča o novim i mladim ljudima koji treba da predvode „revoluciju“ protiv Vučića i SNS?

Zašto se zadovoljava prostom odgovorom da su divni dobri mladi političari jednostavno odustni, napustili su Srbiju i rade u inostranstvu, dok je u državi ostalo nešto bivših lidera iz Demokratske stranke i sve sami mladi naprednjaci?

Zašto opozicija nije u stanju da ima poruku za mlade glasače?

Odgovor je zato što se ne usuđuje da odgovori ne toliko na političke, koliko na njihove kulturne potrebe.

Valjda je prevelika strepnja da se ne naruši jedina opoziciona sigurna „baza“ a to su stari antimiloševićevski liberali i šetači iz 90-ih.

Te zato uvek mora biti neki Otpor koji će se sada zvati Jedan od pet miliona, uvek neki GSS-LDP koji će sada biti PSG-GDF, i tako dalje.

I to čak i kada se stalno iznova pokazuje da takav pristup jedino garantuje 2 odsto rejtinga, što se uporno objašnjava prirodom Vučićeve poludiktatorske vlasti, a ne odsustvom opozicone poruke upućenima onima kojima je potrebna.

Čak je i Miloš Jovanović, Koštuničin naslednik u DSS-u, uprkos tome što je Koštunica bio republikanac, odlučio da udvostruči svojih dva odsto, nastupom sa monarhistima, otpalim od SPO.

Ako uspeju da ubede mladog Filipa Karađorđevića da ih podrži javno, možda im i uspe da „porastu“.