Milo ponovo! 1Foto: Radenko Topalović

Milo Đukanović se ponovo kandidovao za predsednika Crne Gore, i čini se da ponovo ne može da izgubi izbore, čak iako njegova partija jeste poražena leta 2020.

U izgledu je banjalučki scenario koji smo već videli jesenas kada Milorad Dodik nije mogao da izgubi u Republici Srpskoj.

Ono što je Dodiku na izborima bila, sad već zaboravljena u javnosti u Srbiji Jelena Trivić, opozicioni protivkandidat koji snažno ne priznaje rezultat, biće Đukanoviću verovatno Andrija Mandić iz prosrpskog DF-a.

Međutim, ni Mandić, kao što to nije mogla ni Jelena Trivić, ništa neće moći da učini u osporavanju rezultata ukoliko iza toga ne stane zvanični Beograd.

Istina, tu postoji paradoks da je Republika Srpska otvoreno proruski nastrojena, a Crna Gora članica NATO od 2017, ali suština ostaje da je presudno držanje Beograda.

Vučić uostalom, koji se toliko puta slikao sa Dodikom, niti je uputio čestitku niti se sreo sa njim, sve dok nisu rezultati zvanično potvrđeni od strane izborne administracije Bosne i Hercegovine.

Kandidatura Mila Đukanovića otkriva još nešto, a to je koliko je našim društvima nasušno potrebna jedna posebna institucija.

A to je institucija bivšeg predsednika, dakle, nekog ko je bio izabran i predao vlast drugome izabranom, umesto da pokušava da bude doživotni vladar.

Uzmimo naš primer. Koliko god nas je nervirao Boris Tadić dok je bio predsednik, šta god mislili o njemu i njegovim „žutima“, kako god u opoziciji bio neuspešan lider, u jednom je on nenadmašiv.

A to je da uspeva da održi instituciju bivšeg predsednika živom, prisutnom i dragocenom u javnom životu Srbije.

Uspeva da bude prisutan, koliko god mu se podsmevali, omalovažavali ga i pripisivali to svačemu ružnom, samo ne onome što jeste: jednom ipak viteškom ponašanju.

Zamislimo uostalom, kako napisa jednom Zoran Panović, da medijski patrijarsi naše političke scene nisu Vojislav Šešelj i Čedomir Jovanović, nego Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica.

Zamislimo dakle, da imamo bivše predsednike koji voljno učestvuju u javnom životu, tu RTS debatu, u kojoj bi, sada učestvovali Tadić i Koštunica, i raspravljali da li će i šta Vučić potpisati za Kosovo.

Mrzeti ih što su bivši, samim tim slabi, je lako, teže je prihvatiti da su njihovi uvidi, ipak dragoceni, i to govorili istinu ili ne, prećutkivali ili otkrivali.

Zašto bismo odbacivali žive svedoke političkog procesa, ne moramo da ih poštujemo, ali šta je problem da kažu šta imaju, ako je taj problem uopšte do nas?

Uostalom, imamo i bivšeg predsednika Vlade, iako se javlja iz tragične senke svoje smrti, a to je Zoran Đinđić.

Upravo to fizičko odsustvo, usled čega su Đinđićeve izjave i reči toliko česte u sadašnjosti, prikazuje neophodnost institucije bivšeg predsednika.

Neophodnost za iole samosvesno, slobodno, samim tim i demokratsko društvo.

To se ne može nadomestiti ničim, mada se pokušava i sa „pravim“ patrijarhom.

Porfirije može da šalje tihe poruke, na primer, po povratku iz SAD, prvo da se sretne sa gradonačelniko Šapićem, jedinim političarom iz vrha SNS, koji se ovih meseci usuđuje na javne veze sa Rusijom, odnosno sa gradonačelnikom Sant Peterburga.

Ali, nije i ne može biti isto.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.