Foto: Aleksandar RoknićDan provodim sa dve pripadnice stranačkog podmlatka, u vili na Divčibarama, sa bazenom i pogledom na Kosjerić. Njih dve se trte gole kraj bazena, a ja na sebi imam samo raskopčanu košulju sa palmama, kadilacima i ostalim motivima iz „Poroka u Majamiju“.
Zove me debeli istetovirani glavonja, koji danas mora da nosi pandursku uniformu, za kaznu što prethodnih nedelja nije uterivao glasove u punom kapacitetu. Kaže zadatak obavljen, džakovi sa pobedničkim listićima su spremni, ako se desi da puknemo, sigurno ćemo pobediti. Hm, moram ovo da zapamtim, nije loša fora.
Zovem Zaječar, tamo je situacija donekle lakša, zato sam i poslao ekipu B dole, na čelu sa Baletanom, da glume ludilo. Sve je super, sve je kako treba, zovem ove dve, hvatam ih za sise pevušeći „Ne damo ti Tuđmane ni metra“.
U Beogradu drama, jer je Žvalavi opet doživeo nervni slom. Umesto na žurku sa kokainom, bebi uljem i kepecima kod Ubice, odlazim do sedišta stranke, gde zatičem debila kako jeca, sedeći na patosu, sa podbulim modrim licem zarivenim u one ogavne šape.
„Pukli smo, pukli smo kao nikad“, grokće, a ja ga, nemajući vremena za njegove predstave, hvatam za pelenu, podižem sa patosa i lupam mu dva šamara.
„Ko je bre puko?! Možda si ti puko, ali stranka je pobedila. Pobedili smo u Kosjeriću tesno, kao, a u Zaječaru smo ih, kao, odrali. To ćeš da kažeš sad u jedanaest, na konferenciji za bandu novinarsku. Bez ‘kao’, naravno.“
„Konferencija je bila zakazana za deset!“, ječi.
„Pa šta čekaš, slino! To ti je pobednička konferencija. Mrš tamo! I ti Ćelavi s njim, da mu čuvaš strah!“
„Ali, šta da kažem, zašto kasnim ovoliko, ako nismo pukli?“
„Jebote. Reci da ti mnogo drnda klima, da je Bizon mnogo smršao, kenjaj nešto, samo gledaj da budeš kul, ako je to ikako moguće u tvom nesrećnom slučaju.“
„Uf, a jel imamo neke zapisnike? Neke brojke?“
„Ej, obezbedim ti da Crta kaže brojke umesto nas, a ti izvoljevaš! Zovi njih, pa ih pitaj za brojke, ne sećam se tačno kakve sam im dao, ali znam da su skroz kul. Pobeda je naša, samo pobeda i ništa drugo. Narodno veselje, ajde piči.“
On se, ipak, nećka, pa mi se poverava šapatom:
„Narodno veselje je kod njih. Eno, trube kolima, raduju se, pevaju, ja ne mogu ovo više. Neću preživeti izbore za mesne zajednice u Novom Sadu…“
„Normalno da se raduju kad su pobedili! Ali, mi smo pobedili, jel me kapiraš? Mi! Reci svi su glasali protiv nas, ali mi imamo više glasova, eto, to reci i nećeš ništa slagati, hehe, ajde mrcino vuci se, moram na žurku.“
(nastavlja se)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
