Ode čovek! 1Foto: Miroslav Dragojević

Bio jednom jedan čovek. Moj drug od ranog detinjstva. Nekako smo izdržali do kraja srednje. Tada smo obojica zaključili – u ovom sranju od države više ne može da se živi. Palimo preko.

I zaista, u julu, 1994, devetnaest nam je bilo godina, zapalili smo. Busom do Budimpešte, od Budimpešte do Larnake, avionom.

Završilo se neslavno. Vratio sam se posle sedam dana, bez novca i posla, izjeban od svakog Grka i Srbina koji je mogao da me izjebe.

Priznao sam poraz i počeo psihički da se pripremam za Pravni.

Moj drug je izdržao nešto duže. Desetak dana, otprilike. Vratio se bez novca i posla, a najviše ga je zajebao bradati čovek koji nas je tamo odveo.

Naredne godine istekli su nam pasoši. Vojsku nismo služili, niti smo hteli da služimo, što je značilo da ko zna koliko godina u budućnosti koja se prostirala pred nama nećemo moći da dobijemo potvrdu iz vojnog odseka o regulisanoj vojnoj obavezi, koja je punoletnom muškarcu bila neophodna za vađenje putne isprave.

Sedam godina kasnije obojica smo oslobođeni služenja vojske, na osnovu mišljenja vojnih psihologa i psihijatara, ali sa različitim dijagnozama, o kojima sada ne bih.

Jednostavno, pukli smo i to pred njima nismo krili. Nismo bili sposobni ni za civilno služenje. Onda sam ja postao poznat i bilo mi je lepo. Prvi put mi je bilo lepo u Srbiji, još od 1987. Pričam o periodu između 2004. i 2010.

Puno sam putovao i bio sam čvrsto uveren da boljeg mesta za život od Beograda nema.

Godine 2012. mi je na grub način pokazano da nisam u pravu. Šta se dešavalo s mojim drugom, nisam imao pojma.

Nije ga bilo na društvenim mrežama, neki su govorili da je potpuno poludeo, drugi da se zamonašio, a onda, tačnije prekjuče ujutru, zove me neko sa fiksnog.

Poznat broj. Možda je Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal. Oni me najčešće zovu s fiksnog.

„Idem, burazeru!“, dreknuo je moj drug kad sam se javio.

„Bravo, burazeru. Gde ćeš“, odgovorio sam.

„Bilo gde! Prodao sam babinu kuću, i idem, brate, preko, pa ću da vidim.“

„Do jaja, druže, baš mi je drago.“

„Hvala ti, brate, znao sam da ćeš me podržati! Jel treba da mi prođe ceo život čekajući priliku da odem? Priliku koja trideset godina nikako da naiđe!“, vikao je, sav euforičan.

„Nikako, nikako. Moraš biti proaktivan“, hrabrio sam ga, osećajući da mu to treba, kad je već doneo tako smelu odluku, u tim godinama.

„Imam jednog što tetovira u Štutgartu, drugog koji je šef kuhinje u Veroni, trećeg koji je diler u Španiji, negde će upali!“

„Zvuči kao da će da upali kod sve trojice“, primetio sam.

„Tako je, to i ja kažem kevi! Upaliće, bre! Dosta zatvora, živela sloboda! Javljam ti šta se dešava, pa kad se snađem, dolaziš i ti. Aj zdravo!“

Nisam stigao da mu poželim srećan put, a ni da mu kažem da sam i ja zapalio.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.