Šapić te tuži, Šapić ti sudi 1Foto: Miroslav Dragojević

U davna, pradavna vremena, Nenadu Kulačinu je u Šabac iz Trećeg osnovnog suda u Beogradu (nadležan za Novi Beograd, Surčin i Zemun) stigla tužba Aleksandra Šapića, kojom od Nenada i mene traži milionsku odštetu zbog „povrede časti i ugleda“. Meni tužba nije stigla.

Osmog novembra stiglo je papirče sa mojim imenom i prezimenom, u kom stoji laž da je dostava pisma iz suda (ne piše kog) pokušana petog novembra, te mi se nalaže da u narednih trideset dana odem u sud (ne piše koji) po pismo, a ako tako ne postupim, pismo će biti na oglasnoj tabli suda (ne piše kog), pa će se smatrati uručenim.

Pretpostavivši da je u navedenom pismu Šapićeva tužba, te da je za mesno nadležan, protivno svim pravnim pravilima, odabrao sud u svojoj nahiji, ne samo da bi obezbedio prvostepenu presudu sebi u korist, već i prvorazredno drkanje prvooptuženog (mene), trebalo mi je nekoliko dana da se psihički pripremim, pa sam po tužbu pošao juče.

Dolazim u Treći osnovni sud, Mihajla Pupina 16, oko 9:30. Na šalteru „Informacije“ pokazujem papirče, a lik me šalje u pisarnicu, treća vrata levo. Žena iz pisarnice uzima mi papirče i naređuje da čekam u hodniku.

Usred gledanja bezobraznog video-klipa koji mi je stigao u srednjoškolsku viber grupu, žena izlazi iz pisarnice i kaže: „Dođite za dve nedelje, ovo je u Tošinom bunaru.“ „A da odem sada u Tošin bunar?“ „Ne, ne, nikako. Oni su pretrpani, dođite za dve nedelje ovde, pa ako tada ne bude bilo vašeg pisma, ići ćete u Tošin bunar.“

Odlazim u Tošin bunar 274, gde se nalazi druga zgrada Trećeg osnovnog suda, siva novogradnja, sklepana u brdu. Pokazujem papirče osobi u prizemlju, a ona me šalje na treći sprat, u pisarnicu. U pisarnici me dočekuje žena koja se žali kako njih dvoje rade na stotinama hiljada predmeta i da ne zna kako da mi pomogne.

„Ali, u Trećem su mi rekli da dođem ovamo“, ubedljiv sam i ona odlazi kod referenta na konsultacije. Nenad mi šalje tvit u kom je neko moju imitaciju „Šapić u školi“ pretvorio u crno-beli film. Smejem se samom sebi. Žena se vraća sa tužbom, a tu je i koverat sa USB drajvom, na kom je 125 megabajta dokaznog materijala.

„Super, dajte mi tužbu, pa da palim“, kažem, ali žena privija fasciklu na grudi i odgovara sažaljivo: „Nemam ovlašćenje da vam je dam, možete samo da je pogledate.“ „Kako to, evo papirića, evo mene, evo tužbe.“ „Žao mi je, idite za dve nedelje ponovo u Mihajla Pupina, tada bi tužba trebalo da bude na oglasnoj tabli, pa će se računati kao da ste je preuzeli.“ Odlazim. Advokatica Sara grdi me preko vatsapa što se u znak protesta nisam vezao za stolicu u pisarnici.

Nenad i ja, zbog šikaniranja suda, u kom radi ko zna koliko Šapićevih plaćenika, nećemo moći da damo zajednički odgovor na tužbu, ali mala je to cena za priliku da vas iz prve ruke upoznam sa kakvim govnima imamo posla.