Foto: Radenko TopalovićSvi se dobro sećamo gde smo bili u sredu, dvanaestog marta, 2003. Kao za čudo, baš oko podneva, kada je Zorana Đinđića metak odneo u istoriju, a Srbiju u sigurnu propast, začuđujuće veliki broj nas muvao se tu negde, oko Nemanjine, Resavske i Beograđanke. Ja sam, konkretno, bio u saobraćajnoj gužvi, u Kneza Miloša, ka „Londonu“.
Podsvesno privučeni predstojećom kolektivnom tragedijom, (skoro) svi smo se nabili u neposrednu blizinu mesta zločina koji će se desiti.
Vreme je bilo toplo i sunčano – i toga se svi sećamo. Toliko je bilo lepo, da sam pevao u kolima.
Posle oštre zime, u kojoj je bilo leda i snega do kolena, napokon smo omirisali proleće, ali smo istog dana omirisali i smrt, ne samo premijera, već i svoju, negde u budućnosti, smrt koja nas sve, pre ili kasnije čeka, samo što nam je tog dana sudbina zapečaćena: obrni-okreni, smrt ćemo dočekati bez njega živog.
Da li se sećate četvrtka, trinaestog marta? Nemam pojma kakvo je vreme bilo. Sve čega se sećam je da sam ležao u krevetu, gledao u televizijski ekran sa Đinđićevim likom i plakao.
Nikada ranije nisam (tako) plakao, a kasnije sam plakao sve češće. Danas plačem kad god me pogodi neka pesma ili film, čak i crtani film. Tada sam nekontrolisano ridao zbog ubistva našeg prvog demokratskog premijera.
Pravdao sam ga, bez ikakvih argumenata, za sva kadrovska rešenja, za sve makijavelističke poteze, verujući da se taj čovek našao u situaciji da menja nepromenljivo, sa jako malo procenata glasačke podrške, sam protiv svih, takoreći, jer se vrlo brzo takozvana demokratska javnost okrenula protiv njega, neprekidno zakerajući i tražeći dlaku u jajetu, kao da nisu videli povampirenje dobrog dela Miloševićevog režima, u režiji DSS.
Gledao sam, dakle, televizor i plakao. Onda su išle vesti, sa onom poternicom i ja sam suze zaustavljao teoretišući kako se premijer, zapravo, krije.
Nije mrtav, samo je ranjen, ma nije ni ranjen, nego se, posle pokušaja atentata, sklonio i čeka da počinitelji budu pohapšeni.
Kako drugačije objasniti da se na dan atentata pojavila poternica sa svima njima. Mora da su ih namamili u mišolovku. Jesu, ispostavilo se, ali tako što je najpre ubijen Zoran Đinđić.
Nada da je pokojni premijer ipak živ nije me napuštala ni kada smo ga sahranjivali. Ni neko vreme posle toga. A onda sam shvatio da je mrtav.
Nikada se, ipak, s time nisam pomirio. Kada su me, tokom akcije „Sablja“, nadrkani policajci sa automatskim puškama zaustavili na Banovom brdu, bio sam euforičan: „Svaki auto zaustavite, momci, sve preorite, samo da ih pronađete.“
„Zatvori gepek“, odgovorio mi je mladi namršteni pandur i rukom mi pokazao da idem.
Zorana Đinđića nikada nisam upoznao, a tripujem da smo bili najbolji drugari. Da li i vi imate taj problem?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
