Foto: Aleksandar RoknićSedimo u toj nekoj prostoriji Bisljimi i Tači s jedne strane stola, Dačić, Petković i ja prekoputa. I Tači kao šta je bilo smradovi, ja njemu kome ti smradovi, nemoj te bacim kroz otvoren prozor. On meni šta si rek'o, ja njemu šta šta sam reko, čitaj mi sa usana. Bisljimi mi kaže ne palacaj toliko jezikom, lepota nije prelazna. Ja u fazonu prsnem, sad ću obojicu da ih odvalim od batina.
Dačić primeti da mi pala klapna, kaže šefe nemoj, ja njemu šta nemoj, drži me da ih ne izbombardujem u prvoj rundi pregovora! Oni se tu, kao, malo smire, ali Tači skoči preko onog stola i na kvarno Dačića u staklenu rbadu. Dačić mekan tebra, on je u našoj ekipi uvek bio slaba tačka, dok sam se okrenuo, Bisljimi isto skače na Dačića, klasičan mavaši geri, pljas, debeli se prevne, ja zavrnem rukave, a Petković me uhvati za ruke.
Ne šefe, kaže, ima ih Dačić, Marko Milošević i Veljko Ražnatović ga učili kik boks, ja kažem aj važi da vidimo i to čudo. Naravno, Dačić pije batine, ovi skaču po njemu kao hijene, Petkoviću krenule suze, pušta mi ruke i skače pravo u tuču. Nabod levom, nabod desnom, Petković patos. Ja viknem šta je, ‘oćete da vas sad pobacam ovde. Tači izvadi nož, ja kažem a tako, siso, sa nožem u tuču, nema frke, mogu ja i na mitraljez.
Ostanu Dačić i Petković da leže u nokaut fazi i onda mi Bisljimi nešto prisrao i tu ga ja nabodem. Ja nabod, on čorba, ja nabod, on čorba, ja nabod, on čorba, ja nabod, on blok, on nabod, ja čorba, on nabod, ja blok i onda ga nabodem, klasičan nabod špic brada, Bisljimi odma’ patos, kraj priče.
Nije sekund prošao, evo ga i Tači. Nešto mi prisrao i tu ga ja nabodem. Ja nabod, on čorba, ja nabod, on čorba, ja nabod, on čorba, ja nabod, on blok, on nabod, ja čorba, on nabod, ja blok i onda ga nabodem, klasičan nabod špic brada, Tači odma’ patos, kraj priče. Oni stranci gledaju, ne veruju. Ja im viknem šta gledate, hoćete da i vas oladim k’o ovu dvojicu pajaca.
Oni svi pogled – patos. Dačić i Petković se polako bude iz kome, ja ih zezam alo devojčice, hoćete da igrate lastiš.
Gledaju Tačija i Bisljimija na gomilici, u fazonu su, šefe je l’ realno ovo. Petković kaže tebra znao sam da si najjači, ali da ih ovako unerediš, nevera matori, svaka čast. Ja nabacim kez, kažem – tako čiča pregovara sa Indijancima. I tu me njih dvojica podignu na ramena i iznesu iz prostorije, dok trijumfalno dižem ruke uvis.
Kad smo izašli na ulicu, neki smradovi nas mrko gledali, bili ljubomorni. Ja viknem ša je pi.ke, ‘očete da vas unakazim ovako, sa Dačićevih ramena, ajde dok sam svež, armiju mogu da ometlam. Dačić kaže nemoj šefe, pulsira mi diskus hernija, ja skočim na vreo asfalt i zaletim se. Jedan mi prisrao i tu ga ja nabodem…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
