Foto: Miroslav DragojevićKoliko je jezivih načina na koji vas može zaskočiti smrt, u Srbiji, zemlji smrti. Vladana Radosavljevića, jednog od heroja slobodnog novinarstva, nasmrt su izujedali psi. Vesti o smrtima u ovoj prokletoj avliji sve češće moram da čitam dva ili tri puta – nepodnošljivo su nestvarne, a ipak jezivo stvarne.
Teško je mom mozgu spojiti početak priče u kojoj je Radosavljević bio u Velikoj Ivanči kod Mladenovca, svratio do vikendice, otišao u šetnju sa suprugom i nastavak priče, koji veli da su iz komšijskog dvorišta, kroz otvorenu kapiju, izletela tri psa i rastrgla ga.
Rastrgla ga na smrt. Supruga, koja je pokušala da mu pomogne, nalazi se u Urgentnom, u teškom stanju.
Odakle početi sad, kad se priča ovde završava? Vladana više nema. Ima li svrhe pričati o tome ko je opasniji – opasan pas, njegov vlasnik, ili tri opasna psa, puštena s lanca, sa telefonima vlasnika na ogrlicama, ako nekog prikolju, da se ima koga pozvati?
Da li po stoti put ponavljati koliko je u Srbiji bitno nositi peper sprej, ne samo zbog silovatelja, ne samo zbog onih koji prete novinarima, ne samo zbog pasa, već zbog ko zna sve čega, pošto iz dana u dan saznamo nešto novo o tome šta ovde može da vas liši života.
U crnoj nedemokratskoj rupi, najstrašnije od svega je to što su odmah počele da se raspredaju teorije o tome kako „ovo nije slučajno“, „pogledajte ko je šef BIA“ i „znali su da ide tamo u vikendicu i nahuškali su tri razjarena nevezana psa na njega“.
Podjednak je broj ovakvih komentara na društvenim mrežama, kao i onih čiji se autori ljute na krvoločne stvorove bez svesti, njihove nevidljive vlasnike, pa čak i kučiće lutalice, koji u ovoj priči nemaju nikakvu ulogu, ali u drugim krvavim pričama ih i te kako ima.
Tako je to u zemlji kojom ne vladaju zakoni i Ustav, tako je to u zemlji u kojoj, dok ovo pišem (četvrtak 13:45) „policija i dalje ispituje okolnosti pod kojima se ovaj ‘nesrećni slučaj’ dogodio“, a mediji, u nedostatku informacija, kao papagaji ponavljaju članove Zakona koji govore o pravilima držanja opasnih životinja.
Vladu sam upoznao kada je bio urednik na TV Šabac. Za Vladu sam znao odavno. Njegova novinarska biografija je impresivna, ratnička i čista. „Razredni“, kako smo ga Nenad i ja iz milošte zvali, uvek je bio vedar i spreman za akciju.
Kad god bismo prošli pored njegove male kancelarije, bukvalno bi istrčavao odatle da se rukujemo, čvrsto, srdačno, sa licem izboranim od previše osmeha koje je upućivao tokom svog napornog novinarskog života. Čast mi je što smo neko vreme zajedno proveli u borbi za slobodni Šabac. Dobar čovek. Ubijen.
Čekamo rezultate policijske istrage, podsvesno u zabludi da će odatle stići neki odgovor, koji bi ovu tragediju nekako ublažio. Slava mu. Kolege, čuvajte se. Narode, čuvaj se.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
