Guske u magli – mi, oni i glupost

Pitam se, ovijeh dni, šta zaista hoće studenti u blokadi? Šta hoćemo mi, pobunjeni građani? Šta hoće većinska Srbija?

Pravdu? Istinu? Odgovornost? Demokratiju? Ili status kvo?

Pod ovim režimom nema, niti će biti, ni pravde, ni istine, ni odgovornosti, ni demokratije. To je valjda svima jasno. Ako nije, onda smo u nevolji većoj no što možemo zamisliti.

I studenti, i oni koji ih podržavaju, moraju se opredeliti. I izjasniti. Moraju, najzad, odrediti cilj svoje pobune. I razlog svog nezadovoljstva. I uperiti prst u vinovnika opšteg rasula u ovoj zemlji. Nije neophodan srednji prst. Dovoljan će biti i kažiprst. Možda palac okrenut nadole?

Kako god, cilj se mora definisati. I obelodaniti. Razglasiti. I moraju se svi buntovnici širom Srbije oko tog cilja okupiti.

Lokalni izbori u Zaječaru i Kosjeriću, to jest rezultati tih izbora, mogu biti putokaz. Svojevrstan lakmus papir. Ne izgleda, u ovom trenutku, da je optimizam opravdan. Izbori pod nepromenjenim uslovima deluju kao ponavljanje već doživljene priče, žalosne i gubitničke.

Režim će, opet, staviti u pogon sva sredstva koja ima na svom raspolaganju kako bi, po svaku cenu i na svaki način, došao do izborne pobede.

To znamo, jer smo iskusili više puta u skorijoj prošlosti. Kakvo čudo, kakva čarolija, kakva vratolomija, treba da se dogodi pa da se klatno okrene na stranu opozicije uz studentsku podršku i superviziju?

No, bez obzira na moj skepticizam, ishod će biti poučan. Ma kako se okončao.

Vidno je da energija revolta posustaje. Da lagano jenjava motivacija. Da ideje presahnjuju. Odveć se lako i brzo završila blokada u

Takovskoj. S vrbovim klinom kao epilogom. Ne znamo ništa o susretu rektora i tzv. premijera. Sama činjenica njihovog viđanja brine. I unosi nemir. Da li je predaja Beogradskog univerziteta na pomolu? Sličan je osećaj i povodom ostavke dekana Pravnog fakulteta. Uteče nam junak s megdana.

„Borio se borio, i u keks pretvorio,
heroj naš, Josip Kraš.“

(Dečija pesmica iz sedamdesetih)

Čujem, među studentima u Beogradu pojavljuje se grupa anarho-sindikalista ili radikalnih levičara i da je njihova aktivnost unutar fakultetskih plenuma prepoznatljiva i frakcijaška. Ako je to tačno onda bi se dalo pretpostaviti da će ovi, u skladu sa ideologijom anarho-sindikalizma, tesno sarađivati s radničkim sindikatima, raditi na pripremi generalnog štrajka kao najpodesnijeg oruđa za rušenje države i kapitalizma.

Od ovih žutokljunih ekstremista na levici ne videsmo ništa od toga. Oni bi da deluju u sigurnom univerzitetskom okruženju, puni vatrenih reči i nikakvog dela. Od anarhističkog revolucionarstva Mihaila Aleksandroviča Bakunjina na primer, nema ni pomena. Ali zato, koliko sam obavešten, rovarenje u studentskim plenumima omiljena im je igra. Destruktivna, usuđujem se prokomentarisati. Jednom sam u Bernu imao posla s njihovim švajcarskim istomišljenicima.

Demonstrirali su ispred zgrade ambasade Srbije. Pustio sam ih u svečanu salu i održao im predavanje o pomenutom Bakunjinu (čiji se grob nalazi upravo u Bernu). Slušali su pomno i razišli se mirno kao bubice. Nekoliko dana docnije zajedno smo obišli večno počivalište ruskog rodonačelnika anarhizma i negdašnjeg Marksovog ljutog rivala na početku Prve internacionale.

Možda bi, i u ovom aktuelnom slučaju, nečije slovo o, recimo, Pjer-Žozef Prudonu i njegovoj polemici s Marksom, pomoglo. Možda… Mlade ljude ne treba koriti. Podučavanje je daleko delotvornije. Uostalom, zato su upisali fakultete. Ne bi li nešto naučili. I razumeli.
Uzgred, parola anarho-sindikalista pred Drugi svetski rat glasila je:

„Ni fašizam, ni antifašizam“.

Ajte profesori istorije i političkih nauka, pokažite se!

A, može biti, neko stariji stoji iza njih i krije se… Ne bih se iznenadio.

Postoji jedan problem s radikalnom levicom. Slično je i sa radikalnom desnicom. Oni su politički organizovani, ali drugima političko organizovanje zabranjuju. Smeta im svako ko im je konkurent. Ili oponent. Ili neistomišljenik. Jedino su oni uvek u svemu u pravu. Jedino oni poseduju tapiju na tačnost i ispravnost. Kontradiktorno i diskriminatorno, u najmanju ruku. Grešim li ili ne grešim?

Tanka je linija između slobodne reči i lupetanja. Veoma tanka. Nekad gotovo nevidljiva.

„Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba“.

Tako i ovaj naš dobrider. Odlete na Floridu nepozvan i vrati se pre nego što stiže. Ne vide dotičnog predsednika SAD. Neko ga je baš nasamario. Uzeo mu pare, obećao sastanak u Mar-a-Lago-u nadomak Palm Biča, kad ono – kapija zamandaljena. Prodao mu ciglu. Zatim brže-bolje natrag u Beograd sa srčanim teškoćama. Zvuči stvarno uverljivo. Uverljivo da uverljivije biti ne može. Kakva lakomislenost, kakav amaterizam, kakva blamaža! Nije mu ni prvi, nažalost, ni poslednji put. Svojevremeno hoklica u Ovalnom ofisu, sad poljubac u vrata.

Bravo, dični predsedniče Srbije! Kapa dole na neverovatnom diplomatskom uspehu! Vi ostvarite ono što je drugima nemogućno! I nezamislivo! Svaku bravu otvarate! Ovu Trampovu naročito. Samo vam se nešto zaglavila. Ili zvono ne radi?

Ko zna koliko je zelenih dolara dato onom ko je garantovao „rendez-vous tęte-ŕ-tęte“, kazano visokoparnim jezikom diplomatije. Ispostavilo se – moša, po dorćolski.

„Oops, sorry man, shit happens, you know. What can I tell you, tough luck, my friend. Tough luck. But, listen, thanks for coming. Great seeing you again. Safe trip home, you hear. We’ll meet again, real soon, I promise. And don’t worry. It was money well spent. Bye, bye…“ Uz obavezno mahanje levom šakom.

Mislim da prevod nije neophodan. Sve je jasno kao dan. Florida je, kažu, fabulozna u ovo doba godine.

Ah, tek sam sad skapirao. Pa, on je išao u Diznivorld! U kostimu Paje Patka. Nije morao mnogo da se prerušava. Odmah su ga prepoznali.

Mani za***anciju, Protiću. Ne liči ti, a nije ni momenat. Izvini, poštovani čitaoče, prosto ne odoleh. Udri brigu na veselje, jbg.
Dakle, sad ozbiljno. Menjamo li Srbiju ili da nastavim sa pošalicama?

„Smijem se i kad bih plakati htio…“

Ah da, izbori. Izlazna strategija, pobednički plan ili račun bez krčmara?
Videćemo…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.