Mali Perica i Veliki Petar 1Foto: Miroslav Dragojević

Moj sestrić Boris i najdraži predstavnik Generacije Z, u toku letnjeg raspusta, postao je humanista.

Sve naše rasprave o levici, desnici, mom „levičkom ISIS-u“ i njegovom šatro-monarhizmu, ostale su u prošloj školskoj godini, jer se sa letovanja vratio s važnim obaveštenjem.

„Dosta sam razmišljao o budućnosti čovečanstva“, rekao je. Štaviše, napisao je i esej („Knjigu“, kazao je zapravo, ali mi je sestra u pola glasa priopštila: „Nije to baš knjiga, to je poduži esej.“) u kom su sadržane njegove misli. Ako sam dobro razumela, Borisov esej je neka vrsta manifesta, koji sadrži nacrte društvenog pokreta, koji osniva, bez ambicije da bude lider, ali, uz evidentnu težnju da se uspostavi kao filozof, čije su progresivne ideje inspirisale neku „postmodernu renesansu“.

U redu, mislim… Na mladima svet ostaje.

Iako esej i dalje nisam dobila na čitanje, iz razgovora koje vodimo, jasno mi da ovo dete postaje sve pametnije i da će mi, u budućnosti, biti sve lakše da se s njim složim. Mada i dalje provocira njegov ton – kao i svi tinejdžeri ikad, sve zna najbolje i ne želi dijalog, nego aplauz posle monologa! – sve češće hvatam sebe kako mu kontriram, po inerciji… Jesu to možda infantilne političke teze, ali – za đaka osmaka, ne samo da nije loše, već je i odlično što najzad znam: ima srce na pravoj strani!

„Problem čovečanstva su mali muškarci“, kaže, „Kultura incela, nastala kao odgovor na radikalni feminizam.“

„Kako feminizam uopšte može da bude radikalan?“, bunim se, ali shvatam: nije pošteno to što govorim, „Mislim: postoji, naravno i pojam radikalnog feminizma, ali ti sigurno ne misliš na to!“

Kažem: „sigurno“, pa se zapitam: zašto sam tako sigurna?!

Ko je ovde tinejdžer, pa da sve najbolje zna?!

Mislim: ovaj mali dvometraš, u patikama broj 46, piše eseje, čita na engleskom i trenira u dvorišnoj teretani, koju je sam izgradio, a noći provodi gledajući iste dokumentarce, kao i ja… Odakle meni, tupavoj tetki, takva sigurnost da dečko ne poznaje istoriju feminizma i savremene polemike među terficama?!

U sledećem momentu, događa se neverovatni obrt i nastupa ono na šta, u našim raspravama, nisam navikla. „U pravu si!“, kaže Boris.

U PRAVU SAM?! … i dok se pitam da li sam ikada pre čula te reči iz njegovih usta, nastavlja da objašnjava: „Nisam baš siguran šta je to radikalni feminizam, ali nemam bolju reč za globalno mejnstrimovanje feminizma, koje je stvorilo kulturu incela. Da se razumemo: patrijarhat, zapravo više i ne postoji… OK, lupam, postoji, u Iranu ili u nekom džepu sveta, tipa: Balkan… Ali, ja govorim o Zapadu što znači: o Americi, jer ni Evropa ni Kanada tehnički ne postoje!“

„MOLIM?!“

„Ne pravi se da ne razumeš: mislim – postoje, ali su nebitne!“

Ćutanje je blago, pomislim, pa mu prećutim ovu relativno tačnu izjavu, s višim ciljem da što pre „zavirim“ u teze iz eseja.

„Mislim na širenje feminizma, koje frustrira male muškarce.“

„Kako to misliš: male muškarce?“

„Mislim na one koji bi u srednjem veku bili foot army… Kako se kaže to na srpskom?“

„Pešadija.“

„Ne to… Mislim na onaj izraz sa mesom!“

„Topovsko meso?“

„E, to! Bili bi topovsko meso! A šta su danas?! … Paćenici, koji se kriju iza ekrana i pričaju gluposti, za iste takve paćenike, koji ih prate. Uglavnom: sve te incele, ja sam nazvao Perice. To su Male Perice savremenog sveta! Nema više takvih ratova, gde bi Perice mogle da se šibaju, pa ko nešto nauči – super, ide kući kao heroj; a ko ne nauči – ćao, mrtav je! Kapiraš?“

Praviću se da kapiram kako bi što pre stigli do poente.

„Suština je u tome da svaki Mali Perica ima u sebi potencijal da bude PETAR! Muškarčina! Veliki čed! Adnonis u sprektrumu maskuliniteta… I ako išta može da spase čovečanstvo, to je da Mali Perica odraste u Velikog Petra! … Znači: više vežbe! Više sporta – ali ne da Mali Perica pije pivo i gleda druge Perice kako šutaju loptu, za velike pare – nego da sve Perice vežbaju. Na vazduhu. Po zimi i po vrućini – fizičko! A onda: više medijacije, više čitanja i više zahvalnosti… Manje drkanja pred ekranom. Više pravih, velikih projekata, u kojima će svi oni nešto da rade i grade… Pa, kad se vrate kući, umorni – misliš da će da tuku žene?! … Pa, kad bi taj Mali Perica bio Veliki Petar, njegova žena bi bila zaljubljena u njega i onda feminizam više ne bi bio Pericin problem… Mogli bi svi zajedno, muškarci i žene, da se bavimo važnim stvarima: klimom, svemirom, usavršavanjem ljudske vrste, a ne da raspravljamo teme iz Srednjeg veka, na internetu, razumeš? … Zašto ćutiš? … Evo, želim da čujem glas starije generacije… Reci mi nešto!“

„Ako ti treba foot army za osnivanje društvenog pokreta…“ , kažem.

„Da?“

„Znaš gde živim. I imaš moj broj!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.