Foto: Miroslav Dragojević
Pre par nedelja, poznanik iz Španije, pitao me je šta treba da vidi u Beogradu i ja sam iznenada ućutala.
U lakoj konverzaciji, otvorila se neobična pauza i sekund kasnije, čula sam sebe kako nabrajam opšta mesta, baš kao da sam, u Beogradu, i sama bila jednom, i to turistički…
Uskoro sam se setila Silosa, Ciglane, Dorćol Platza i KC Grada, ali… u svemu tome bilo je i neko „ali“, pa sam ubrzo stekla utisak da mi u kuću dolaze gosti, a da je kuća u haosu!
Razletela sam se da pokupim i pod tepih počistim sva „ali“, koja sam prethodno razbacala po ovom razgovoru.
Ipak, sećam se momenta kada me je pitanje o Beogradu, zateklo nespremnu, ko da je teško ili kao da nisam učila…
Zar nisam ja „Kao Beograd“?
Zar nisam iskusna gradska džumara?!
Zar nisam ekspertkinja za pronalaženje skrivene lepote Beograda?
Zar nije moj grad, glavni lik moje priče i više od scenografije mog života?
Šta se to desilo, pa da odjednom moram da stanem i dobro razmislim, kako bih odgovorila na prosto pitanje o Beogradu? …
Kao kada vas neko pita za bivše ljubavi i bivše prijatelje, a vi bi hteli da budete pristojni i da nađete lepe reči, iako vam u grli stoji knedla i sećanje na razočaranje…
Naravno, znate da takvom sećanju ovde i sada nema mesta, pa sve što kažete zvuči napeto, neprijatno i nategnuto.
Kao u onom zumerskom mimu, koji poslednjih dana trenduje: DESET, JE ALI… me više ne voli, prošlo mi je kroz glavu.
A možda ni ja ne volim njega, samo što nisam navikla da tu rečenicu izgovorim naglas, a da me ne boli.
Deset je, ali… tu više ne može lepo da se živi.
Sem ako nisi investitor, ili bar priradnik nove elite, koja se s investitorima snažno povezala i identifikovala… tokom sklapanja kupoprodajnih i drugih interesnih ugovora, čiji su predmet kvadratni metri stambeno-poslovnih prostora, u objektima koji su (malo po malo) pojeli grad.
ČIJI GRAD, pitam se i onda shvatim da ne znam. Grad pripada svakom ko ga oseća kao svoj… a šta ja osećam, prema Beogradu? … Pa, to je duga priča… Počinje kao ljubavna, ali još nema kraj.
„Savska ulica je pojas Gaze!“, komentariše Uki, pa objašnjava: „Dole Arapi, gore Izraelci!“ …
Smejem se, od muke, dok se vozimo tom tužnom ulicom, koju sa obe strane opasuju bedemi tvrđava investitorskog urbanizma.
Na raskrsnici sa Višegradskom, otvara se sam ponor pakla, jer baš tu treba doneti odluku: hoćemo li pored Nemanje ili kroz Beograd na vodi?! …
Koja je od ove dve vedute, veći pakao postmoderne? …
Teorijski, mogli smo da ih obiđemo, da smo išli kroz Kneza Miloša… ali, onda bi sasvim sigurno kasnili tamo gde smo pošli, jer više nema tog zelenog talasa, koji bi mogao da učini da se kroz Ulicu Kneza Miloša, pri dnevnom svetlu, prođe brzo.
Tako se svakog dana odlučujem između dve loše opcije.
Prva je: preko Savskog trga, koji se nekada zvao Štajga.
Na ovom mestu, tlo se još trese, od uspomena na gusti saobraćaj, na moćni grad, gradčinu, CITY – u punom smislu te reči… iako se svuda okolo nalaze kulise, mirnog i dosadnog provincijskog gradića…
Druga opcija je: zabranjeni grad… gde je nekada bila pruga, gde su bili i bleja i kej i … zmija, pacov i narkoman, naravno… a gde danas raste spratnost, sakrivajući reku, od pogleda.
ČIJI GRAD, pitam ponovo… I opet shvatim da ne znam.
U novinama čitam o slučaju Mire Karanović. Dvadeset osam godina, živela je u mirnom delu Vračara, a danas neko – pred njenom kućom, gradi zgradu, visoku trideset metara. Mirin jedini dom, ostaće zazidan, bez svetla, bez dvorišta i sunca.
„Znam da ima drugih ljudi, koji su na sličan način ugroženi, volela bih da mogu da se izborim za sve njih, ali ne mogu.“, kaže Mira i ja joj verujem… mada sam više volela da mislim kako Mira može i sme da stane na crtu, svakoj nepravdi, u ime svih nas.
Da li se svima nama može desiti isto što i Miri? … Može, zaključujem… I možda hoće, samo je pitanje vremena… pri čemu ne mislim na decenije, nego na godine ili mesece.
U mislima se vraćam na pitanje onog poznanika, iz Španije.
O Beogradu, treba da znaš – zamišljam kako mu govorim – kako je star i kako je mnogo puta bio potpuno razoren.
Na kraju, uvek se ispravio i sazidao svoj duh, od početka…
Ipak, nisu sva razaranja bila ista. Jer, strani neprijatelji su ga prosto rušili, dok mi – domaći, imamo bolju taktiku: razaramo svoj grad nekontrolisanom gradnjom!
A šta da vidiš u Beogradu – nemam pojma!
Samo dobro gledaj svuda, pa mi javi šta si zaključio.
Ja Beograd suviše volim, da bih o njemu mislila objektivno.
Istovremeno, imam dovoljno godina da znam: svaka prava ljubav, puna je brige, straha i tuge.
Moj grad. Naš grad… Sve je preživeo, pa će i nas!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
