Deo javnosti koji po ceo dan mrzi predsednika Srbije Aleksandra Vučića odmah se dosetio da bi dotični morao imati neke veze – posredne, jakako – sa tim napadom. Zašto?

Pa zato što Vučić, kad god pomene televiziju N1, neizbežno istakne da je to „američka televizija“, te sledi da je predsednik, može biti, inspirator napada. Nisam čuo da je Vučić reagovao na ovakve „insinuacije“, a i zašto bi kad je onomad Ana Brnabić, de jure predsednica vlade, izjavila da su mediji u Srbiji slobodni. Da je reagovao, da ga je neko pitao „dozvoljavate li, gospodine predsedniče, da ste svojim defamacijama, makar malčice pridoneli napadu“, a on bio prinuđen da odgovori, mogu samo da zamislim razmere iskolačenosti njegovih očiju na licu šokiranom drskim pitanjem (uh, al ga mrzim).

Reče onomad Vučić, u tipičnom inadžijsko-radikalskom maniru, prilikom razgovora s američkim ambasadorom Kajlom Skotom, da je njemu, glede medijskih sloboda, predsednik SAD Donald Tramp uzor. Iz razumljivih razloga, ambasador nije mogao da protivreči Vučićevoj doskočici, ali je i njemu i svekolikoj mrzilačkoj javnosti poznat Trampov uzoran odnos prema medijima.

Imaju Tramp i Vučić itekako sličnosti. Evo jedne. Kao što Vučić besomučno, čim čuje N1, drekne „američka televizija“, tako Tramp, čak i sada, godinu i kusur pošto je na izborima pobedio kandidatkinju demokrata, redovno kada na Tviteru pomene Hilari Klinton, zalepi joj pridev „crooked“. To je, inače, uporno radio tokom predizborne kampanje što nam otkriva još jednu sličnost sa Vučićem – obojica, naime, politiku sagledavaju kao neprestanu kampanju.

„Crooked“, inače, kaže rečnik, znači „izvitopereno“, „izopačeno“, a u narečenom kontekstu najčešće se kod nas prevodilo kao „nečasna Hilari“.

Pitanje je, dakle, da li bi bilo zgodno da javnost odgovori istom merom, pa kad god se pomene ime predsednika Srbije, da mu se zalepi odgovarajući epitet. Nije li, uostalom, Vučićev omiljeni „novinar“ Dragan J. Vučićević, dok je uređivao izvesnu štampanu stvar, pre nekih desetak godina, uz svako pominjanje tadašnjeg predsednika Borisa Tadića u toj štampanoj stvari dodavao zagradu u kojoj je pisao „obećao da će rešiti aferu Bodrum“.

Mislim da bi takav odgovor javnosti bio legitiman, samo treba odabrati odgovarajući pridev, a da pritom ne budemo optuženi da rušimo ustavni poredak, prizivamo nelegitimnu detronizaciju i tome slično. „Nečasni“ predsednik, ako bismo sledili primer ljubljenog Trampa, zvučao bi nedovoljno „moćno“. Možda „bahati predsednik Srbije Aleksandar Vučić“?

U intervjuu Danasu Sanda Rašković Ivić reče da ona beogradske izbore vidi kao bitku za Staljingrad. Malo nezgodna paralela, ali – iz njenih usta u Božje uši, ako bi to značilo poraz SNS-a (obavezno i SPS-a), a onda i pad ostatka vlasti sve do Andrićevog venca, da ne kažem baš Vučje jazbine. I bez ljudskih žrtava, molim. Mislim da ih je bilo dosta. I, naravno, da posle ne bude nekakav staljinizam, gvozdena zavesa i da ne odbijemo Maršalov plan kao onomad Tito – ako nam, ovaj put, uopšte bude ponuđen.