„S jedne strane ostajemo verni strateškom partnerstvu sa Rusijom, između ostalog u vojnoj oblasti. Sa druge strane istovremeno gradimo krajnje konstruktivan i pragmatičan odnos sa Evropskom unijom i Rusijom. Ovaj balans života je za našu zemlju vitalan“.
Ovu izjavu nije dao neki srpski zvaničnik, već ministar spoljnih poslova Belorusije Vladimir Makej. Eto primera još jedne politike balansiranja između Zapada i Rusije u Evropi, uz podrazumevajuće razlike u odnosu na Srbiju.
Povod za izjavu Makeja je bio važan. Ona je, naime, data prilikom posete Minsku nemačkog ministra spoljnih poslova Zigmara Gabrijela krajem prošle nedelje. A Gabrijel je prvi nemački visoki zvaničnik koji je posetio Belorusiju posle sedam godina. Razlozi za osiromašenu komunikaciju bili su, kako navodi DPA, to što predsednik Aleksandar Lukašenko „vlada već 23 godine na autoritaran način i uz čvrsto oslanjanje na Rusiju“. Naglasak je, bez sumnje, na ovom drugom razlogu. Čak i u periodu trzavica između Moskve i Minska pomenuto „strateško partnerstvo“ nije se dovodilo u pitanje.
EU i Belorusija se, međutim, već dve godine „oprezno približavaju“, kako se Gabrijel u Minsku izrazio, a Lukašenko već neko vreme nije na listi sankcionisanih osoba kojima je zabranjen ulaz u zemlje Unije. U Berlinu se zato nadaju da će „poslednji evropski diktator“, kako je predsednik Belorusije donedavno etiketiran, doći 24. novembra u Brisel, na samit Istočnog partnerstva. Potvrde za to za sada nema.
Na samit će svakako doći Anatolij Lebedko, beloruski opozicioni političar, koji ne krije svoje nezadovoljstvo zbog promene pristupa EU: „Belorusi sada vide da su mnogi Evropljani spremni da prigrle Lukašenka. Ali u zemlji se ništa nije promenilo“.
Lebedko je ove godine proveo dve nedelje u zatvoru. Lukašenko je u međuvremenu oslobodio neke političke zatvorenike, ali zemlja ostaje represivna, analizira situaciju Nemačko radio, uz ocenu da će Lebedko u Briselu želeti da priča o stanju beloruske demokratije „onima koji će hteti da ga slušaju“. U analizi se ponavlja opšta ocena da beloruska opozicija „nema nikakve realne šanse“.
Osim državne represije, razloge za Lukašenkovo opstajanje na vlasti treba tražiti u ekonomiji. Nezaposlenost u Belorusiji kreće se zvanično oko jedan odsto, a svejedno je niska i ako se pridodaju neregistrovani ljudi bez posla. Mesečni troškovi prosečnog domaćinstva za struju, vodu i gas iznose 15 dolara. Belorusija je kao Švedska, s tim da Švedska ima poreze, pohvalio se 2016. u razgovoru za Danas ovom autoru Sergej Musienko, bivši savetnik u predsedništvu Belorusije.
U uzajamnom otopljavanju odnosa Belorusija vidi šansu da privuče investitore iz EU, dok Unija teži političkom zbližavanju, ali uz naglašenu opreznost, što čini primetnu razliku u odnosu na postupke Brisela koji su svojevremeno doveli do krize u Ukrajini. Niko ne traži od Belorusije da se opredeljuje između Moskve i Brisela, rekao je Zigmar Gabrijel u Minsku.
Dakle, u slučaju Belorusije politika „dve stolice“ je moguća. Ali u tome ne treba tražiti nikakvo licemerje EU jer Belorusija, za razliku od Srbije, ne teži članstvu u Uniji. Srbiji je to članstvo, zvanično, spoljnopolitički prioritet, pa je očekivanje da Beograd sledi stavove Brisela logično.
Put u Minsk mogao bi da bude poslednja Gabrijelova zvanična poseta inostranstvu u očekivanju formiranja nove nemačke vlade i odlaska njegove SPD u opoziciju. „Možemo biti srećni što imamo nekoga kao što je Putin“, upravo je izjavio bivši Gabrijelov partijski šef Gerhard Šreder. Politika četvrte vlade Angele Merkel prema Rusiji neće se menjati, osim što će možda biti opreznija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
