Foto: Stanislav Milojković

Ne znam da li je tako. Ne slušam Radio Beograd, niti bilo koju drugu domaću radio-stanicu. Odavno sam izgubio tu naviku.

U poslednje vreme uglavnom slušam neki Info radio, preko interneta, na nemačkom jeziku. Tamo ima malo muzike, a dosta informacija, to jest informativnih emisija. Zgodno mi dođe da to slušam da bih što bolje savladao izgovor nemačkog koji učim. Tamo se zvanično emituju informacije o Berlinu i Brandenburgu. To bi moglo da me dovede u čudnu situaciju da se obučem u skladu sa vremenskom prognozom za glavni grad Nemačke, na primer da na temperaturi od 25 stepeni odem u kaputu na posao na Slaviju, zabrinut hoću li na posao stići na vreme zbog gužvi u Krojcbergu.

Neko bi to nazvao duhovnim egzilom. Možda, ali pre svega učim jezik. Zapravo se na ovom lokalnom radiju, čuje štošta i iz sveta. Juče ga nisam slušao, ali sam siguran da niko nije pominjao demonstracije u Beogradu i takozvani upad u RTS (do podne). Preleteo sam preko sajtova na nemačkom jeziku i video da je o tome izveštaj imao samo austrijski ORF. Tamo je bio pomenut vođa ekstremne desnice, tako su ga nazvali, Boško Obradović, kako je upao u RTS.

Čuo sam puno puta i da informativni TV program javnog servisa ništa ne valja. Nemam televiziju, ali ne sumnjam da je tako. Trenutno nisam u mogućnosti da uvedem kablovsku, to bi bio još jedan trošak. Čuveni su provokativni razgovori voditelja RTS-a sa gospodarom Srbije, to znam. Čuo sam i za perfidnu emisiju nalik onim iz devedesetih, gde sa mahnitim Vesićem ili onim esenesovcem iz Novog Sada ili tako nekim, uz podršku Šešelja kao legitimne opozicije – tako je predstavljen – „dijalog“ vode neki iz opozicije koja ipak lični na stvarnu opoziciju jer protestuje, bojkotuje skupštinu i slično.

Pa dobro, kakav sam ja to novinar kad ne gledam televiziju, ne slušam radio, nego izveštaje o saobraćajnim zastojima od, ne znam, Kelna prema Diseldorfu? Eto – pratim domaće info sajtove. Količina otrova koje odande prikupim mi je dovoljna, često i suvišna.

Redovan sam na sajtu RTS-a i zadivljuje me humor u stilu Marije Zaharove na koji tamo nailazim, obožavam tople ljudske priče poput one o nekoj stogodišnjakinji sa Vračara koja se zaljubila u Vučića, što je dokaz da za pravu ljubav nikad nije kasno, dok me obaraju s nogu redovni izveštaji o pocrkalim kravama u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Federaciji BiH.

Zaključujem ovaj tekst pre najavljenog vanrednog padanja u nesvest predsednika Srbije na konferenciji za novinare na Andrićevom vencu, zakazane zbog upada u RTS. I pre za isto vreme zakazanih demonstracija ispred Andrićevog venca. Onesvešćivanje ko onesvešćivanje, ništa što već mnogo puta nismo videli uz prethodno blazirano preneražavanje njegovih kabadahija, uz prethodnu demonstraciju pravedničke ogorčenosti direktora RTS-a, ničim izazvano prozivanog.

Demonstranti nisu imali izbora, jer vatra je počela da se gasi. Nešto moraju da smisle pošto je sve već otišlo u Honduras, a preostalo se upućuje ka Krojcbergu i drugde. Pritom se mora voditi računa – pored ostalog i zbog onoga što pominje ORF – da ostaci ostataka ne završe u ovdašnjoj varijanti Karakasa.