„U okviru zajedničkog ručka, u centru pažnje (razgovora) biće bilateralni odnosi, regionalna pitanja, kao i evropske i privredno-političke teme“ – to je sve što je u pisanoj najavi prošle nedelje saopštila zamenica portparola nemačke vlade Ulrike Demer.

Spoljnopolitička služba predsednika istim je povodom, u svom saopštenju, predstojeći susret opisala kao veliki uspeh Vučića, ističući da on u Berlin ide na poziv kancelarke. Kako bi drugačije i bilo – vuk se sa planine u selo spusti sam, niko ga ne zove, dok Vučić kod kancelarke ide po pozivu.

„Da podsetimo da se predsednik Vučić prethodno sastao sa kancelarkom Merkel, takođe na njen poziv, u Berlinu, 27. februara, tako da se njihov ponovni sastanak, posle samo mesec i po dana, može smatrati delom redovnih predsednikovih konsultacija sa najuticajnijom figurom evropske i svetske političke scene“, kaže pomenuta služba. Tja, rutina je to, uobičajeno druženje „moćnika“ različitog ranga.

Ključna reč koje u saopštenjima nema je naravno Kosovo. Jasno je šta su ciljevi obe strane – za Nemačku je to stabilnost, što je sinonim za sprovođenje plana koji je u Briselu Srbija prihvatila pre pet godina. Cilj Nemačke, a valjda i SAD, jeste da se to konačno sprovede, i da u ovaj region konačno – do kraja – ne uleti Rusija, pa i Kina. Za Vučića, pošto o Srbiji teško da možemo da govorimo, cilj je da, što se javnosti tiče, Srbija ne ispadne „jedini gubitnik“, a što se njega tiče, da gubitnik ne bude on.

Nema govora o podeli „bez mentora“, čime ministar Dačić zamajava javnost, kao što nema govora o trampi „sever za jug“, niti „Republika Srpska za Kosovo“. Rešenje je poznato, eventualne minimalne izmene mogu biti poznate jedino učesnicima predstojećeg i drugih razgovora.

U Berlinu, među nemačkim političkim strankama vlade i opozicije, vlada konsenzus kada je reč o kancelarkinom „stabilokratskom“ pristupu. Ovaj novinar u to se uverio pričajući nedavno sa poslanicima velike koalicije (CDU i SPD), kao i sa predstavnicima Zelenih i Levice.

Zeleni citiraju donedavnog šefa diplomatije Gabrijela i poručuju da Srbija treba da „prihvati“ (a ne da prizna) nezavisnost Kosova. Levica prema kabinetu Angele Merkel drži veću distancu; prihvata stabilnost, ali smatra da Balkanu treba Maršalov plan – eto rešenja da ne budemo gubitnici. Međutim, kad postavimo pitanje da li bi nemački birači to podržali, shvatamo da se krećemo po oblacima.

Sa predstavnicima liberala (FDP) i Alternative za Nemačku (AfD) nismo pričali. Da su stavovi FDP, stranke koju je nekada vodio Hans-Ditrih Genšer, takođe „stabilni“, ne treba sumnjati, a AfD ima svoja preča posla – da se odluči između ekstremizma i mekog konzervativizma.

Za kraj, o našim nezadovoljstvima zbog podrške koju Merkel pruža Vučiću. Jedan poslanik SPD-a nam drži lekciju da Vučić dobija izbore ne zato što se sastaje sa Angelom Merkel (dva puta baš pred izbore), već zato što Srbija „nema opoziciju“, ili ako je ima, ona ne može da se ujedini. „Imate 16 protivkandidata Vučiću, od njih je najmanje četiri za Vučića, i svako misli da može da ga pobedi. Pa šta se onda čudite“, kaže nam taj poslanik čije je reči, zaista, teško osporiti. NJegovo objašnjenje priziva u sećanje opasku lika kojeg u filmu „Profesionalac“ glumi Dragan Jovanović: „Nije Milošević kriv, mi smo govna!“