Nije mu bilo prvi put, na šta je u svom novom mini-panegiriku Vučiću i sam ponosno ukazao.

„Već sam govorio, ali želim opet da naglasim – predsednik Vučić se lavovski i junački bori za naš narod i za našu državu na KiM i čestitam mu na tome“, rekao je patrijarh u društvu u kojem su pored ostalih bili „izaslanik predsednika Republike generalni sekretar Nikola Selaković“, Milorad Dodik i naš Bata, to jest direktor BIA. Rekao je to da se još jednom distancira od onih u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koji Vučićeve postupke nešto drugačije posmatraju.

I dok javnost pokušava da dokuči šta je bila svrha nedavne drame na severu Kosova, da li je drama, kao i svaka drama, izrežirana, da li je tu bilo nekih dogovora sa Tačijem ili nije, jesu li umešani Anglosaksonci ili pak Rusi, bliže li se novi izbori – patrijarhu je, naizgled, sve jasno. On ne spada u 83 odsto idiota – kako je predsednik (in)direktno nazvao taj procenat građana koji, prema istraživanjima, veruje da su stradanije Markovo i njegove posledice izrežirani.

Patrijarh je do svog čvrsto utemeljenog saznanja došao primenom individualno-psihološkog metoda i tumačenjem govora tela predsednika: „Biti na njegovom mestu danas, to je nešto što niko od nas ne može da zamisli koliko je teško, ali njegovo držanje i njegova borba govore da on zna šta radi. Molimo se da mu Gospod pomogne i da snage da istraje u teškoj i pravednoj borbi“.

Slažem se sa patrijarhom – zaista ne mogu da zamislim koliko je Vučiću teško. Slažem se i da je Vučiću potrebna molitva. Zaslužuje je kao i svaki ljudski stvor, osim možda onog koji je odbacuje. Sporno je, međutim, da poglavar crkve svojim porukama većinu građana ove zemlje – većina se izjašnjava da je pravoslavne vere – svodi na stado koje, prosto, treba da veruje da vođa „zna šta radi“, i to da veruje na osnovu njegovog „držanja“ i njegove „borbe“.

Nisam saglasan sa velikodostojnicima SPC koji Vučića proglašavaju veleizdajnikom, koji ga anatemišu i koji mu, navodno – stvar prepuštam poznavaocima – živom drže opelo. I isto tako nisam za krajnost u kojoj poglavar crkve pruža potpunu podršku osobi koja svoje uspehe i uspehe svoje stranke, do kojih dolazi metodama nimalo lavovskim niti junačkim, predstavlja kao nacionalne. Patrijarh ima pravo da Vučića ili nekog drugog vladara smatra carem (lav, car životinja) i da glasa za SNS, ali, ako ništa drugo, mogao bi svoje izražavanje lojalnosti, ako ne divljenje, malčice da obuzda.

Ako su nam državne institucije stranačke, neke sada, a neke na putu da to postanu, treba li to da budu i crkve? Poruke poput ove patrijarhove mogu jedino da otuđe vernike, posebno one koji ne prave razliku između carstva nebeskog i sveštenih lica koja su ljudi i samim tim podložni kvarenju. I da dodatno podstaknu logično pitanje u čiju (sve) korist ide takva poruka? Neću ići predaleko, bliži se veliki praznik, pa ostajem kod koristi pomenute u naslovu. Razume se, ona, u mrsnoj varijanti, dolazi na red u nedelju.