U središtu vlasti sve to vreme je Aleksandar Vučić, najpre kao prvi potpredsednik vlade, potom kao premijer i od prošle godine kao predsednik. Vučić je izvor i utoka vlasti. Za kratko vreme naprednjaci su počistili opoziciju, uspostavivši čvrstu kontrolu nad svim nivoima vlasti. Došli smo do toga da se opozicione opštine u Srbiji mogu izbrojati na prste jedne ruke.

I pored svega toga, i pored činjenice da je uspostavljena partijska država – više partijska nego država – SNS u javnom diskursu istrajava na svojoj, naročito Vučićevoj ugroženosti. Nema ništa novo u njenom kontinuiranom ophođenju prema opoziciji kao da je opozicija slon, a ne, što i jeste simbolički govoreći, neka prema vlasti daleko manje opasna zverka. To se zove sasecanje svake opozicije u korenu, bezmalo kao uspostavljanje vlasti KPJ posle Drugog svetskog rata. Tada je nakratko postojala fasada demokratije, (za) sada je vreme drugačije, mora postojati više od fasade, ali SNS je neprikosnovena.

Uvek se postavlja pitanje kolika je mera iracionalnog u ponašanju vlasti i da li se ona zaista oseća ugroženom. To pitanje otvara i poslednje otkriće dve stolice nestale iz Skupštine Petog oktobra, predstavljene javnosti kao suština razlika između vlasti i opozicije. Vlast je oličenje vladavine prava, civilizovanosti, državnosti, dok opozicija predstavlja haos, kriminal i rastakanje države. Problem je u takvom sagledavanju stvari što su i SNS i njeni koalicioni partneri prigrlili Peti oktobar i njegove tekovine iako su tada bili poražena strana.

Da nisu prigrlili Peti oktobar ne bi dobili podršku Zapada i najverovatnije bi ostali večita opozicija. Ako ostavimo po strani izložbu stolica kao još jedno obračunavanje sa opozicijom, SNS kao da žali za vremenom u kojem je njena stranka preteča bila mlađi partner moćnom SPS-u. Za vremenom crveno-crne vlade od 1998. do 2000, u najmanju ruku, kada je Srbija bila bombardovana i izolovana, ili kada je, nešto ranije, na njenoj strani bila samo Namibija, dok je u UN Rusija glasala protiv Srbije, a Kina bila uzdržana.

Sadašnje stanje stvari je potpuno drugačije. „Braćo Nemci“, reče Vučić neki dan investitoru koji, izveštavaju RTS i zombi Tanjug, ima prihode veće od BDP-a mnogih zemalja, „ostanite dugo i dođite još… Mi ćemo nuditi bar pet odsto više od svih drugih za investicije“. Subvencije i besplatno zemljište superbogatima u zamenu za političku podršku Zapada. Nije sve u Kosovu, rastakanje za koje optužuju prethodnike dešava se i na unosnijim nivoima.

Vlast uživa u međunarodnoj podršci kao bubreg u loju, što joj obećava mnogaja ljeta, i istovremeno kuka za „kosmičkom nepravdom“ od pre 18 godina. Valjda je to žal za mladost, impuls urođene destrukcije, pokazatelj da trenutno stanje stvari ipak nije prirodno okruženje SNS-a. Kao da poručuju da je sve u redu, samo, eto, da vlast bude još čvršća, da se opozicija možda zakonom zabrani, i da EU ne gnjavi sa vladavinom prava i medijskim slobodama.

Moguće je da će im se taj san i ostvariti. Sa sve većom verovatnoćom može se govoriti da su dani EU odbrojani. Iako se na nedeljnoj bazi udvorički zahvaljuje Angeli Merkel za sve i svašta, Vučić ima razloga da se raduje Donaldu Trampu koji od sveg srca navija za jednu drugačiju Evropu na kojoj se radi. Kad to vreme nastupi, moći će konačno i naša vlast da odahne.