Onda se udaljio van domašaja organa koji su ga tražili na legalu, ali ga tamo nije bilo. Njegov advokat Borivoje Borović kaže za neki radio da se Uroš Mišić ne krije od organa; kad ga je novinarka upitala kako da sa Urošem stupi u kontakt, on je rekao otprilike da taman posla, pa da ga uhapse prateći njegov mobilni telefon. E, sad: da li se krije ili ne krije, to ćemo već videti; ne treba grešiti dušu.

Policajci su, prirodno, pobesneli: Mišiću je kazna od deset godina za teško ubistvo u pokušaju prepolovljena, a on umalo da signalnom bakljom usmrti njihovog kolegu Nebojšu Trajkovića na stadionu. Trajković je u toj dramatičnoj epizodi pokazao primerno prisustvo duha i uzdržanost; službeni pištolj je bacio preko ograde kolegama pošto je ispalio par hitaca u vazduh. Da je kojim slučajem pucao u meso sva je prilika da bi mu se to uzelo kao legitimna samoodbrana… Danas je Trajković invalid i veoma nezadovoljan pravosudnim ishodom u toj stvari. S pravom, reklo bi se.

Ima tu, u tom slučaju remećenja javnog reda i mira, još jedan element. Oštećena stranka u toj tučnjavi ispao je izvestan američki marinac, na službi u američkoj ambasadi, u sastavu obezbeđenja. Ko je tu prvi počeo, kako je išlo (reč po reč, verovatno, kako to već ide), ko je koga zašto, kako i čime udario – pokazaće istraga. To nije baš najzgodniji sticaj okolnosti, mada je zamisliv i gori: da je udario policajca. Šta bi tek tada nastalo… Sad je situacija delikatna: kao prvo, mi smo kanda precenili te pripadnike Mornaričke pešadije SAD kao vida oružanih snaga; mora biti da je to zbog filmova i televizijskih serija. Ali dobro: i to su ljudi, šta sad? Kao drugo, to je neke vrste diplomatski incident, mada se postavlja pitanje da šta taj marinac radi po klubovima i kafićima takve, hm… reputacije, da rečemo. Bilo kako bilo, imamo sreće u nesreći jer radikali-natražnjaci (Šešeljevi) nisu u parlamentu, inače bi slavodobitno doveli Uroša Mišića u posetu „Domu“ Narodne skupštine, kao što su vodali Miladina Miliona onomad. Miladin je izmlatio tek običnog studenta Amerikanca (on je i Jevrejin, uzgred, pa se i to računa), a Uroš je, bogami, patosirao pravog pravcatog marinca iz USMC, još pritom elitnog, jer se osoblje za ambasade posebno bira i obučava.

Iz svih tih razloga Uroš Mišić trebalo bi da se što pre prijavi organima unutrašnjih poslova, štogod Boro Borović o tome mislio. Ne priliči takvome junaku da se krije. Ima ko će ga podržati, bez brige; biće opet grafita „Pravda za Uroša“ po gradu; pojaviće se na suđenju – ako ga bude – ošišani bilderi u odgovarajućim majicama; vikaće navijači na utakmicama odgovarajuće parole. Biće pravde za Uroša, Njegovi su sve moćniji, čak – kako čitam – zatvaraju hrvatske dućane po Srbiji, jer da te hrvatske firme plaćaju porez u Hrvatskoj.

Predaj se, Uroše, kumimo te i molimo.