Kako država reguliše Dunav

Ekonomija jedne zemlje teško može da se spase od propasti ako država stvara pobednike i gubitnike na tržištu, umesto da to radi samo tržište.

Država na tržištu stvara podsticaje koji ohrabruju preduzeća da traže političke usluge i tako profitiraju, a ne da uspeju na tržištu zahvaljujući svojim zaslugama i poslovnim sposobnostima. Tako se stvara iluzija uspešnosti, umrtvljuje korporativni bazični instinkt za stvaranjem profita i kompanije završavaju u propasti. Ludnice lobiranja privrednih subjekata, naročito državnih preduzeća (ali i privatnih kompanija) nastaju svaki put kad vlast suspenduje tržište i direktno bira pobednike i gubitnike. Način na koji država u Srbiji siluje tržište, protežira svoje firme, stvara monopol i određuje pobednika najbolje se možda vidi u industriji osiguranja.

Tržište osiguranja u Srbiji slabo je razvijeno iako ima 16 osiguravajućih i četiri reosiguravajuće kompanije. Od tog broja tri kompanije su u državnom (ili većinskom državnom) vlasništvu. Kompanije osiguravaju građane (životno, zdravstveno osiguranje), vozila i privatne kompanije (poslovi, imovina) ali i javni sektor (imovina i poslovi ministarstava, državnih fondova, javnih kompanija, infrastruktura, oprema velike vrednosti, imovina i vozila gradova/opština, škola, domova zdravlja, bolnica). Vrednost tržišta, odnosno uplaćenog osiguranja (premija), veća je od 1,5 milijarde evra na godišnjem nivou.

Ako se posmatra visina bilansne sume u 2023. godini na prvom mestu je Đenerali osiguranje sa 77,4 milijardi dinara i 22,5 odsto tržišnog učešća, na drugom mestu je Dunav osiguranje sa 70 milijardi dinara i učešćem od 20,4 odsto. A kad se posmatra visina ukupne premije, onda je prvi Dunav sa 40,2 milijarde dinara, a drugi je Đenerali sa 28,9 milijardi dinara. Kad se gleda po vrsti osiguranja, Đenerali je lider na tržištu životnog i zdravstvenog osiguranja a Dunav ima prvu poziciju kao osiguravač javnog sektora.

Đenerali u Srbiji je firma-kćerka italijanske kompanije Assicurazioni Generali. Dunav osiguranje je kompanija u većinskom (76,70 odsto) državnom vlasništvu koja je 2014. godine imala gubitak od 12 miliona evra pa je vlada Srbije odlučila da je dokapitalizuje s 40 miliona evra i „promeni poslovnu politiku“ kako bi bila „sposobno da generiše izuzetno visoke stope povrata na uloženi kapital“.

Kako je izgledala „promena poslovne politike“ videlo se u proteklih deset godina kojima je dominirao poslovni slogan Dunav osiguranja „državno osiguranje za državno preduzeće“. Dakle, sve što je državno u Srbiji treba da se osigura kod osiguravajuće firme u državnom vlasništvu.

Među prvim potezima nove poslovne strategije bila je politička odluka – istiskivanje Socijalističke partije Srbije iz upravljanja Dunav osiguranjem i preuzimanje kontrole od strane Srpske napredne stranke. Nova „poslovna filozofija“ bila je podržana i striktnom kadrovskom politikom koju je, po dubini tržišta osiguranja (uključujući i esnafsko udruženje koje neodoljivo podseća na parapolitičku organizaciju), sprovodila vladajuća partija. „Kadrovska obnova“ podrazumevala je instaliranje u menadžmentu kompanije osoba odanih vladajućoj partiji i masovno zapošljavanje (po nekim procenama i do 400 radnika godišnje) pristalica Srpske napredne stranke.

Taj model doveo je do apsolutnog favorizovanja i učvršćivanja monopola Dunav osiguranja na tržištu osiguranja u javnom sektoru (država, ministarstva, ustanove, javna preduzeća, institucije). Kompletna državna administracija/infrastruktura angažovana je na tržišnom nagrađivanju Dunav osiguranja i kažnjavanju navodnih neprijatelja, odnosno konkurenata, te kompanije.

Koncentracija SNS kadrova u kompaniji i po dubini tržišta stvorili su pobednika, monopolistu na tržištu. Dunav osiguranje je do pred kraj prošle godine pobedilo u 50,18 odsto javnih nabavki za javni sektor preko tendera a sve ostale osiguravajuće kuće zajedno imale su manje učešće od Dunav osiguranja. Na 30 do 40 odsto tendera za javne nabavke nije mogla da učestvuje ni jedna druga osiguravajuća kompanija osim Dunav osiguranja jer su kadrovi vladajuće partije (članovi upravnog i nadzornog odbora te kompanije plus „spoljni“ parapolitički saradnici) svojim uticajem čistili put i određivali kriterijume koje jedino mogao da ispuni taj državni osiguravač.

Kriterijumi koje je propisala država određivali su pobednika na (u suštini fiktivnim) tenderima. Tako je Dunav osiguranje prošle godine „pobedilo“ u 2.773 javne nabavke. Čak 10 od 16 osiguravača nisu imali ni jedan ugovor vredniji od milion dinara sa državom u 2024. godini a među takvima su i tržišni igrači poput Grawe i Wiener Stadtische. Čišćenjem puta do pobede Dunav osiguranje u 2023. godini u javnim nabavkama (ugovora s državom) obezbedilo je značajan deo prihoda od svoje ukupne premije vredne 40,2 milijarde dinara.

Kad sve te vrste sistemskog bildovanja (protežiranja) nisu bile dovoljne za pobedu na tržištu onda je država angažovala žutu štampu pod svojom kontrolom da diskredituju konkurenciju Dunav osiguranja, šireći „iz dobro pouzdanih izvora“ informacije o navodnim sumnjivim poslovnim potezima i gubljenju tržišnog udela. Zauzvrat, tabloidi su širokogrudo čašćavani oglasima državnog osiguravača.

Osim na oglašavanje deo zarade (mnogo veći) potrošen je na zapošljavanje pristalica i simpatizera vladajuće stranke, otvoreno skretanje kapitala u partijske i privatne džepove i kupovinu sigurnih glasova na izborima. Argument pristalica državne privrede da nema ničeg lošeg kad država daje posao osiguranja (i ne samo njega) državnim firmama jer tako novac ostaje u državi je pogrešan. Upravo na primeru Dunav osiguranja vidi se kako novac koji država troši za osiguranje ne ostaje njoj nego završava u partijskim i privatnim džepovima.

Model po kome država određuje tržišnog pobednika u direktnoj je suprotnosti sa načelom fer i jednakih uslova konkurencije na tržištu osiguranja koji važi u svim evropskim zemljama. Ne kaže se badava u pregovaračkom Poglavlju 8 o pristupanje Srbije Evropskoj uniji da je zadatak pravila o konkurenciji „da omoguće bolje funkcionisanje tržišta… da štite građane, zabranjujući preduzetnicima sklapanje sporazuma kojima bi se delila tržišta i izvori nabavke. Ona takođe sprečavaju zloupotrebu dominantnog položaja preduzeća… odobravanje državne pomoći preduzećima zabranjeno je kada narušava konkurenciju, odnosno stvara nepravednu prednost na tržištu“.

Iako je javno poznato da je Komisija za zaštitu konkurencije odavno uspavana političkom injekcijom, stalno treba propitivati šta ta Komisija radi u konkretnom slučaju državnog protežiranja Dunav osiguranja.

Posebno je pitanje da li su državne kompanije (pa i osiguravajuća) tako teški tržišni autsajderi da im je potrebna tolika državna zaštita od konkurencije. Ili je u pitanju partijska i individualna pohlepa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.