Elitni vidovnjaci i Vojvodina

Još se mastilo na Nacrtu statuta AP Vojvodine nije osušilo, još dobri Vojvođani žive u komšijskoj slozi, još Nenad Čanak tvrdi da u Vojvodini nema separatizma, al’ u Srbiji dežurni politički i analitički vidovnjaci tvrde da je đavo s tim statutom odneo šalu. I sad, pošto su oni sebi našli novu korisnu zanimaciju, u narodu valja potpiriti sumnju i zlovolju, jer sad ćemo mi kao da ne damo Vojvodinu, a Vojvođani će kao da (nam) je otimaju, kojekude. Nova elitna histerija na pomolu. Posledice nepredvidive.

Poslednja Jugoslavija raspala se u krvi. Stradali su civili, nevini i mnogi koji su bili izmanipulisani verom u „više ciljeve“ tih ratova. Za izmišljene ideale ginuli su naivni. I ovi što obogaljeni štrajkuju pred Skupštinom, a na njih niko glavu ne okreće. Sve ostalo ticalo se interesa, novaca, moći, domaćih i inih manipulanata. Iza sebe ostavili su tuđe grobove, spaljene gradove, raseljene narode. Zajedničko im je bilo, između ostalog, i to što su u sprovođenju svojih poganosti za podršku imali svoje propagandne medije, svoju intelektualnu elitu. Neki od njih danas, prećutno abolirani, otpočinju svoj drugi život, kao da prvog nije ni bilo. Bilo bi maliciozno tvrditi da je to samo posledica sklapanja ovakve vlade. Pre će biti da je takva vlada posledica mnogih okolnosti koje se nekontrolisano slučuju i prepliću još od 5. oktobra 2000, koje su kulminirale terorističkim aktom prema državi 12. marta 2003. i nisu prestale da se dešavaju do danas. No kako je teško i nezahvalno donositi ikakve dalekosežne zaključke o uzrocima i posledicama ovih dešavanja o kojima jedva da će i istorija dati konačan sud, mogli bismo da se pozabavimo onim što nam je u moći kako se bar greške ne bi ponavljale! Osvrnimo se razložno na posledice beskrajne manipulativnosti i poigravanja nacionalnim osećanjima među tzv. patriotskom, tzv. desnom, tzv. začinskom inteligencijom. Profesionalni zabiberivači. Nacionalna elita na državnim jaslama. To su isti oni koji su devedesetih javno podržavali, ako ne i stvorili Miloševića, ali i neki novi, koji su u ono vreme tek stasavali za buduće nacionalne ćate i proroke i ćutke odobravali pogubnu politiku koja je Srbiju vodila baš dovde. To su ti isti koji su se potom, nešto malo pre 2000. na vreme odrekli svog Miloševića. Najiskusniji među njima odmah su našli uhlebljenje, kao novi dvorski, u čemu im je raznolikost i višepartijnost ali i višesmislenost DOS sasvim išla na ruku. Šta se potom dešavalo? Većina celomudrenih, važnih, sve zabrinutih za sudbinu zemlje Srba, od reči i pera, prišljamčila se Koštunici. Danas, sa ove distance, kada su se već uveliko i bezobzirno odrekli i Koštunice, može se reći da je udvorištvo te patriotske bratije tek nakon demokratskih promena doživelo svoj vrhunac. Devedesetih su to mahom bili pisci, pesnici, akademici, ili tek profesionalni prevaranti, koji su osim dobro smišljene poze i patosa, imali iza sebe ime, poneko književno delo, ili bar neki ojlenšpigelovski šarm. Tek sa dolaskom DOS-a na vlast dolazi do patentiranja nove kaste „zanesenih“ uglastih i kruglastih intelektualaca, eksperata i analitičara, profesija koja se teško mogu precizno opisati osim da su enormno profitabilne, i da iziskuju insuficijenciju emocije stida. Sve radnje rade: pišu po novinama, glume po nebrojenim TV-kanalima, statiraju ako sede uz trenutnog im omiljenog vođu, proizvode zavere, ili stvarno u njih veruju. Dojučerašnji koštunicofili uspeli su da se distanciraju i “diferenciraju” od gubitnika svega par dana pošto je formirana ZES vlada. Još ga podržavaju samo oko otkrića da je statut Vojvodine „seme razdora“. Između koga?! Bivši slobofili, pa bivši koštunicofili ne bi zasluživali veću pažnju. Pažnju, međutim, zaslužuje princip. Kao što danas veličaju jednog vođu, a već sutra ga valjaju u blatu, tako postupaju i sa Srbijom. Od 2003. do danas uspešno su nas zavadili sa svima sa kojima Milošević nije stigao. Izgubili su, što su i očekivali, sve što su navodno branili. Crna Gora, otišla. Nesrećno Kosovo silnom retorikom odbraniše, sve dok, evo, nije došlo dotle da po Kosovu “spontano” ratuju srpski sveštenici, međusobno! Sada tzv. desna analitička jurišna elita traži za sebe novi petogodišnji pl(e)an. Našli su ga u Vojvodini. Sve dok tamo stvarno ne počnu incidenti, koji posle mogu eskalirati u veliko zlo. Kako se zove ta “patriotska” tehnika prema kojoj se ne menja gubitnička strategija? Zar nije normalno i pristojno verovati Nenadu Čanku na reč kada tvrdi po ko zna koji put da u Vojvodini nema separatizma? Zar bi iko lagao o takvom pitanju? Da li to patriote guraju Vojvođane u separatizam?

Čini se da insistiranje na jalovoj konstantnoj proizvodnji kriza pokazuje svu manjkavost tzv. patriotske ekspertske inteligencije. Tačnije, dramatizacija vojvođanskog slučaja, svi ti piskutavi povišeni tonovi i proizvodnja neprijatelja, neophodan su preduslov za njihov opstanak i “neophodnost” koju priželjkuju, svakoj budućoj vlasti.

Pogubno po Srbiju.