„Čuvaj guzu i ne misli na smrt“. Negde slučajno naleteh na ovu lepršavu misao. Odmah sam s olakšanjem osetila da je to ta laksativna krilatica kojom bih u najkraćem opisala sva pregnuća naših političkih stranaka u ovogodišnjoj pesmi „Evro-azi-vizije“.
Bune se, doduše, kažu „nismo svi isti“. Može biti. Ama, bez razlike svi čuvaju isključivo svoju guzu i misle da su večni u svom ovozemaljskom berićetu. O drugoj večnosti, teško da imaju vremena da promišljaju, bilo da su ateisti, teisti, mnogobošci…
Zašto nemaju vremena? Zato što imaju lovu, moć, vlast, ili volju za to troje, a takvi nikada nemaju vremena.
Da, „cenjeni publikume“ i sva ostala obična čitalačka publiko. Znam da znate da smo samo kolateralna šteta borbe za vlast i preostale resurse nekad naše Srbije, ali da se pravite kao da će sto godina vladati mir, u kome političar čoveku nije vuk, već takoreći rod rođeni, zabrinut za budućnost svakog od nas ponaosob. Ta opcija novoverstva u monolitnost sreće, gde je sreća političkih vođa i njihovih skrbnika ujedno i sreća svakog građanina, iako novčanici, bankovni računi, nekretnine i pokretnine vrište suprotno – jedino je što možete izabrati na izborima. I ne samo na izborima, u životu uopšte.
E, sad, nije ideja ovog teksta da širi pesimizam. Ne valja nam prihvatiti vlastitu namagarčenost, sa dozom samosvesti i autoironije koja nas neće ubedačiti, nego naterati da razmišljamo o opstanku. O tome da sreću ne obezbeđuje država, aparatčici, političke strančice i ostale grickalice uz hladno pivo, nego mi sami. Koliko ko može. U se i u svoje kljuse!
Šta smo mogli da učinimo? Mogli smo da se kandidujemo za predsednika. Ne bi pobedili, ali bi dobili kintu, kao što je dobijaju svi ovi ekskluzivni kandidati. Hebi ga, propustili smo tu šansu, rok za podnošenje kandidature je istekao, sad nam valja videti šta ćemo bez te kinte. Šta bi?
Pričam tu nedavno s pametnim klincem iz kraja. Imao bend u garaži, šveca mu studirala svetsku, pisala im tekstove, on svira četiri instrumenta, i ništa. Nikad nisu izašli iz garaže. Onda se pojavio neki stric, menadžer neke estradne poluboginje. Angažovao švecu za tekstove, klinca i ekipu za „prateću“ grupu „Mali mrav“ ili „Mali brav“, nisam zapamtila, i eno ga na Ibici, zapalio još od 8. aprila.
Javlja da je taj menadžer nezaobilazan faktor na žurezama visokog funkcionera, neizostavni gost na rođendanima žene jednog vodećeg opozicionara, da je poluboginja sveprisutna na svim elitnim kulturnim događajima, da se „zabavlja“ sa nekim dopisnim članom SANU, da gleda u šolju jednom od vodećih levičara, da će švecu da mu zaposli u jednom ministarstvu, a klince iz ekipe u podmlatke svih stranaka koje drže do sebe.
Rečju, život mu se preokrenuo za mesec dana. Šaljem mu mail s pitanjem šta će sad tako ostvaren dalje u životu, a tek mu je nešto malo godina. Odgovor mi stigao pre pola sata: „Imam dve opcije. Prvu sam, sećaš se, kao lajtmotiv ponavljao dok sam bio luzer: ‘Ješću i dalje govna, i sanjariti’ (Jel to beše Štulić?), a drugu praktikujem od sad, kad me krenulo, pa nadalje: ‘Čuvam guzu i ne mislim na smrt, kad mogu oni mogu i ja.’“
Eto. On na Ibici, vi na ivici, a zaključak se sam nameće. Zato, čuvajte još to što je jedino vaše. Sve drugo je već neotuđivo vlasništvo udruženih menadžera velike rokaj-raj prevare.
„Njima toliki od slave uze, neka se kasne počasti množe zaslužile su i naše guze!“ Živela Srbija!Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
