Izbori ili tragikomedija u najavi 1Foto: Medija centar Beograd

Ako se – što kaže naš nepotkovan, ali mudar narod – po jutru dan poznaje, aprilski izbori će, u oštroj konkurenciji, biti najtragikomičniji od 1990. godine naovamo.

Bez obzira na to što im se naprednjački režim u dobroj meri popeo na vrat i što su napokon počeli da kontaju gde smo došli i kuda sve ovo vodi – građani će biti zbunjeniji nego ikada.

Za to će se, dakako, pobrinuti vlast i njeni propagandni zahvati, izvedeni što osetljivim instrumentima, što sekirama, ali će i opozicija imati prilične zasluge.

I ona realna, istinska (za koju verujemo da postoji), ali i ona brojnija, koja u ovdašnjoj močvari pliva kao Majkl Felps i koja će iskoristiti izbornu priliku da zaradi koji dinar.

A sigurno je da je vlast, u tu svrhu, širom otvorila svoje prepune vaninstitucionalne džakove sa novcem i zlatnim polugicama, za koje ni sama ne zna gde se sve nalaze.

Godinama ćemo po odlasku naprednjaka sa vlasti te džakove pronalaziti po raznim podrumima, a valjda ćemo, za razliku od onomad Mlađana Dinkića, znati vratiti ih pravim vlasnicima.

Kako stvari stoje, imaćemo brojne predsedničke kandidate, stranačke i nestranačke izborne liste.

Od onih ultranacionalističkih, antivakserskih, pa do suočavačko-građanističkih, čiji će cilj biti opšte zamešateljstvo i podmetačine koje će građanima – što je jedan od najvažnijih naprednjačkih aduta – zgaditi politiku.

Biće tu i tzv. korisnih budala, koje će iskoristiti priliku da se promovišu, ne mareći za štetu koju će produkovati.

Biće tu, verovatno, i nekih novih „belih listića“, moralno superiornih i politički nepismenih jedinki koje su nam, ne baš samo oni, zabiberili Vučića i decenijsku vladavinu konjokradica i jajara.

Pođimo od opozicije, ove, je li, istinske. Ove najveće, najbolje organizovane.

Ne može se reći da neke od tih stranaka nisu bile aktivne.

Posadile su rastinje na spaljenoj zemlji, razvili infrastrukturu, oformili lokalne odbore, motivisali građane, stvorili kakvu-takvu alternativu i shvatili da se politika ne vodi saopštenjima za medije i slikanjem u novinama.

Istovremeno se, ako se nešto pod hitno ne promeni, pokazuje nedoraslom istorijskom trenutku.

Razmiricama i literarnim sujetama pojedinih lidera, koje malo malo pa izbijaju u javnost – poslednji put, u frci odabira predsedničkog kandidata – ovaj blok efikasno troši politički kapital koji je stekao što svojim radom, što naprednjačkim osionim lopovlukom i džiberlukom.

Koalicija izgleda kao tempirana bomba koja svakog trenutka može eksplodirati, a ponekad se čini da neke stranke troše više energije da se međusobno podjebavaju nego što žele da nam „skinu draču s vrata“ i „istrebe gubu iz torine“.

Ne kažem da je to tako, ali takav se utisak stiče.

A utisak u politici je – kako bismo rekli – često važniji od stvarnog stanja stvari.

Levo-zelena koalicija, koja dakako ima ograničene domete i koja okuplja organizacije i pojedince koji ne baštine dugogodišnje političko iskustvo – među njima, i pitoreskne ličnosti poput Ćute, koji se odnekud pojavio kao nekakva mistična barbarogenijska sila – u tom smislu deluju solidnije.

Pre svega, mislim na „Ne davimo Beograd“, koji je očevidno organizacija koja ozbiljno i temeljito radi i na animaciji građana i na izgradnji političkog imidža.

Ova grupacija ima snažnu podršku nekih uticajnih političkih krugova u Evropi, što ne treba potcenjivati.

Ipak, ostaje im još dosta rada na tome da profilišu i definišu vrednosti iza kojih stoje, a koje će biti u skladu sa vrednostima savremenih levo-zelenih politika na Zapadu.

Što se tiče ultranacionalističkih i zavereničkih stranaka i pokreta, oni su vlastima uvek dobrodošli.

U odnosu na šovinističke fantazme Boška Obradovića i urotsko-antivakserske budalaštine Saše Radulovića, naprednjaci – krvavi do lakata, iznikli iz ratnih zločina, finansirani maroderskim parama – izgledaju kao umerena politička opcija. I za Zapad, i za dobar deo građana.

U slučaju da se desi da ove stranke budu nekakav tas na vagi, nesumnjivo je da će se prikloniti naprednjacima, a čini se da je tako šta već i dogovoreno.

Tu su, naravno, i građanisti, stranke i pojedinci koji se okupljaju oko „suočavanja Srbije sa nedavnom prošlošću“, i koji pokreću marginalizovane teme kao što su: ratovi devedesetih, uloga Srbije u njima, aktivna uloga naše zemlje u aktuelnom sjebavanju regionalnih odnosa, nacionalizam i šovinizam.

Među njima su ljudi koji ne žele da dozvole da ove važne teme, koje i te kako određuju i našu sadašnjost, nestanu iz javnosti, ali su tu – ruku na srce – i razni prevaranti i šarlatani, koji ove političke teme i ideje ekskluzivno privatizuju, jer im donose politički i šuškavi profit.

Pre nekoliko meseci je aktivista Savo Manojlović poistovetio ratne i antiratne profitere.

Time je ponizio sve one koji su se u Srbiji tokom devedesetih borili protiv rata i zločina, one koji se istrajno bore protiv zla nacionalizma, i koji su nešto najbolje što je ova zemlja proizvela tokom devedesetih, svima nam spasavajući čast.

Tačno je, međutim, da se među profesionalnim i beskompromisnim borcima protiv nacionalizma nalaze i neki koji su (u međuvremenu postali) moralne nakaze punih buđelara.

Ispostavilo se da ti imaju iste karakterne osobine kao dr Dabić i mrzilački potencijal veći od DJ Vučićevića.

Valjda čovek ne može niže da padne – nego da se lafo zalaže za najuzvišenije humanističke vrednosti, a da pritom bude u vlasti sa Vučićem ili da živi u šupku Vučićevih posilnika.

I na kraju, vlast.

Oni će učiniti sve, ali baš sve, da se ovi izbori pretvore u tragikomediju u kojoj će pobediti na svim nivoima.

Ukoliko se nastavi pad rejtinga SNS-a, nije isključeno da ćemo negde pred izbore imati i „paljenje Rajhstaga“. I razna hapšenja „državnih neprijatelja“. Možda će bar delu vlasti biti jasno da se igraju sa vatrom, ali to će biti jače od njih. Panika će nadjačati poslednje natruhe razuma.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.