Foto: Medija centar BeogradAko je nešto ova nesrećna pandemija dobroga donela, onda je to što čovek ima malo više vremena da se posveti sebi, da pročita neku knjigu koja dugo i željno na polici čeka tople ljudske ruke, ili pak da izbindžuje kakvu dobru seriju, kojih vala itekako ima i koje – tehnologija nam je to omogućila, njojzi hvala – možemo gledati kad god nam se ćefne.
Pa, ako već imate lufta, i ako želite da malo iskoračite iz anglosaksonskog i kulturnog kruga „srpskog sveta“, svakako je za preporuku dinamična, inspirativna, tehnički savršeno urađena mađarska serija „Lagodan život“.
Neću vam je naravno prepričavati, na šta bi to ličilo da vam predupredim zadovoljstvo u gledanju?
Ali ću ipak reći da se radi o četvoročlanoj porodici koja je, ponukana vrednostima neoliberalne civilizacije, odlučila da živi na visokoj nozi.
Arhitektonski savršena kuća na peštanskom Senjaku, koju im je na korišćenje dao jedan prijatelj, opasan kriminalac, skupi nameštaj, deca u paprenim školama…
Sve to na grbači nosi otac koji mora, da bi se održao životni maksimum, da se bavi raznoraznim prevarama i drugim kriminalnim pregnućima.
Ideja je da se klinci od surovog spoljnog sveta zaštite i da žive u uverenju kako je sve zapravo cool.
Da im se obezbedi budućnost koju roditelji nisu imali.
Naravno, stvari po pravilu tako ne idu, pa će svaki član porodica biti prinuđen da pravi razne pizdarije i dođe u sukob sa zakonom i stvarnošću.
Za razliku od mnogih naših kinematografskih i uopšte umetničkih ostvarenja, koji mahom beže u prošlost da se ne bi bavili aktuelnom stvarnošću ili nedavnom prošlošću, mađarska serija itekako tematizuje traume (tranzicione) sadašnjosti poput sprege kriminala i vlasti.
I time kako ta stvarnost utiče na tzv. osnovnu jedinicu društva, porodicu.
Ako nešto valja u Vučićevom režimu, a neki će ga nazvati sadističkom autokratijom, onda je to što oko nas, gde god zagrebete, iskaču teme za književnike i scenariste.
Jeste da sam Vučić nije inspirativan lik za umetničko delo jer je predvidljiv i plošan u svakom pogledu, iznikao iz kič-kulture, prepun opštih mesta, pogodan samo za kursadžije-skečeve.
Ali, ono što on i njegova vojska skakavaca čine ovom društvu pravi je izazov za tzv. umetničko transponovanje.
Kakvih je sve likova, poganluka i apsurda ova naprednjačka poplava izbacila na obale, to ni more imaginacije ne bi moglo izroditi.
Dovoljno je prepisivati našu zaumnu stvarnost, i eto odličnih romana i drama.
Srbija će ove godine „izbustovati“ spoljnopolitički dug od 30 milijardi evra.
Poređenja radi, SFRJ je na kraju svog mandata dugovala 15 milijardi dolara, a naprednjaci su preuzeli vlast kada je dug iznosio oko 17 milijardi evra.
Stručnjaci kažu da polako klizimo u dužničko ropstvo, tim pre jer se novac ne ulaže u razvoj već u popunjavanje budžetskih rupa.
Zapravo kažu da većina nas, poput mađarske porodice, živimo mnogo bolje nego što to zapravo zaslužujemo.
Naravno, dobar deo novca odlazi da bi se nahranila naprednjačka vojska već prema zasluzi i mestu u hijerarhiji.
Neki su u međuvremenu postali krezovi, ljudi kojima ni svi istraživački centri ne mogu da pobroje imovinu.
Srbija se vratila na sistem aga i begova, ovaj put surovijih i primitivnijih nego pre nekoliko vekova.
U svakom, pa i najmanjem mestu stoluju sadistički latifundisti kojima oni ispod njih, da bi obezbedili lagodan život – što u našem slučaju manje-više znači puna kolica u „Lidlu“ i eventualno neko letovanje – dolaze na poklonjenje i po uputstva šta im je činiti.
U pojedinim slučajevima im privode i svoje kćeri.
Nije ona stvar sapun, pa da se potroši.
Da bi osigurali taj jebeni lagodni život, moraju se u naprednjačkom lancu korupcije i kriminala baviti nezakonitim, poluzakonitim ili bar nemoralnim poslovima.
I eto prostora za pravu porodičnu dramu!
Ako ćemo realno, nisu naprednjaci naivni.
Ne može se reći.
Ne troše oni tuđi novac samo da bi obezbedili svoje članove i aktiviste službenih i neslužbenih koalicionih partnera, te korumpirane javne ličnosti.
Usmeravaju ga i tamo gde procenjuju da treba.
Znaju da, zarad opstanka na vlasti, moraju platiti i one druge koji su budžetski korisnici, uključujući tu i, recimo, univerzitetske profesore i razne institutlije.
Za razliku od devedesetih, ne živi se tako loše.
Osim punih kolica u „Lidlu“, može se putovati po inostranstvima, zaraditi i nešto preko plate, podići kredit i kupiti stan, uživati u privatnom azilu, ne pratiti politiku, ne baviti se politikom i glumiti da je sve oko tebe cool.
Da bi sačuvali taj svoj lagodan život, većina njih ćuti i čeka da sve ovo prođe.
E kako bi bilo lepo snimiti film o tihim i povučenim intelektualcima koji se prave da žive u nekoj normalnoj zemlji, a ne u Vučićevoj Srbiji.
Profesore sam naveo kao primer, ali nisu oni jedini koji lagodan život plaćaju ćutanjem i ignorisanjem nepravdi.
Ćute svakako i mnogi umetnici, čak i u svojim delima.
Postoje ljudi koji ne znaju da razlikuju ispravno od neispravnog, i oni su ovde svoji na svome.
Oni drugi svoj lagodan život plaćaju nemirnim snom, na ivici su pucanja.
Da biste videli kakve sve ovo posledice ostavlja na „običnog čoveka“, dovoljno je otići na društvene mreže.
Sve je puno gneva, mržnje, frustracija, negde se to mora izbaciti! Sve u svemu, 7,2 miliona lica traži pisca!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
