Veliki Eksperimentator i Veliki Respirator 1Foto: Medija centar Beograd

Svakako će nam trebati dosta, dosta vremena da se mentalno dekontaminiramo i oslobodimo klaustrofobije.

Kada pogledate društvene mreže, videćete da je bezmalo 99 odsto objava direktno ili indirektno vezano za pandemiju korona virusa i događaje koji je prate, a i onih preostalih jedan posto jeste uglavnom kuknjava kako o ničemu drugome ne pričamo.

Kada bismo uspeli malo da se izdignemo iznad naše planete, sve bi ovo izgledalo kao jedan veliki eksperiment.

A možda i jeste to: dovoljno smo dugo eksperimentisali i zezali se sa prirodom, vreme je da ona počne da pravi tragikomične opite nad ljudskom rasom – kako veli jedan moj drugar fatalista. Ala su se usrali! – mogao bi da bude generalni zaključak Velikog Eksperimentatora.

Čini se da se Srbija brže od svih navikla na vanredno stanje.

Ne zaboravimo da imamo veliku kilometražu u nogama, da smo tokom devedesetih neprestano, zahvaljujući nacionalnom buđenju i busanju u patriotske grudi, živeli vanredno. Osim toga, vlast, predvođena Velikim Respiratorom, priprema nas za vanredno stanje još od 2012. godine.

Veliki Respirator je na svom terenu, napokon može da se ostvari u potpunosti, napokon može bezobalno da utiče na naše živote, napokon su reči kritike koje on inače ne podnosi – utihnule…

On kao da kaže: da ne postoji korona, valjalo bi je izmisliti! Koliko su energije uložili da bi u Srbiju uveli stanje vanrednog stanja, koliko je bilo dramatičnih najava atentata, državnih udara, napada „Šiptara“, „ustaša“, „mudžahedina“, pa čak i crnogorskih „zelenaša“ u većinskim, naprednjačkim medijima, a onda se pojavilo rešenje pristiglo iz „bratske“ Kine.

Napokon je cela država priključena na TV aparate i ima neodoljivu želju da uživo gleda, blago rečeno neuravnotežen, nastup Gospodara, stand-up tragičara. Ima li veće radosti za samozaljubljenog javnog delatnika od toga da milioni ljudi sede pred TV-om i iščekuju šta će da im on saopštiti.

Balkanski način rešavanja problema: nevolja se otklanja tako što se produkuje veća, pa ova prethodna izgleda kao mačiji kašalj. Jedna moja poznanica je ostala bez posla, roditelji su prestali da joj plaćaju apanažu, gazda je hteo da je istera iz stana jer nije imala da plaća stanarinu, a onda je ona nedaću otklonila tako što je zatrudnela i rodila dete.

Potom još jedno. Otac nepoznat.

Ekonomsku krizu osamdesetih rešili smo tako što smo napravili jezive ratove devedesetih, u odnosu na koje nestašica kafe i benzina iz osamdesetih izgleda kao zajebancija. Potom smo nevolju sa svakako ne odveć dobrom vlašću Borisa Tadića uredili tako što smo svu moć u zemlji prepustili neoradikalu koji nas je o jadu zabavio, a tek će nas zabaviti.

Po svemu sudeći, aktivnosti koje ova vlast preduzima u borbi protiv korona virusa uskoro će postati neuporedivo veći problem od same pandemije.

Pandemija će proći, a Vučić će ostati!

No, vratimo se mi na ovu našu ludu planetu i na mog drugara fatalistu.

Osetljiv je na nepravdu bilo koje vrste i zna da posle popijene koje čašice kajsijevače svašta lupeta. Dok smo sedeli kod mene u stanu pre neki dan prethodno se naprskavši asepsolom, on reče da je, realno govoreći, bilo naivno očekivati da će priroda mirno gledati na zločine koje vršimo nad njom, na sva ta globalna otopljavanja, ekstremna zagađenja vazduha i voda, seču šuma, uništavanje životinjskih vrsta i biljnog sveta…

Veli, sasvim je bilo jasno će se desiti neko veliko sranje. I ne samo to.

Veli da je naivno bilo pretpostavljati da će priroda mirno podnositi to što naše globalno selo više nego ikada počiva na neviđenoj nepravdi, i što smo se – što je još gore – na tu nepravdu toliko svikli da je i ne primećujemo. Pripit, on je ustvrdio da svi samo gledamo kako da pozicioniramo svoju guzicu.

Ja mu terciram.

I ja popio koju kajsijevaču. Nekako je logično i da je priroda morala da reaguje kada je videla da je đavo odneo šalu. Nikako nije mogla da podnese sve te silne Trampove, Putine, Borise Džonsone, Vučiće, Bregzite, AfD-ove i ostale znake našeg vremena. Morala je nekako da reaguje, da iskali bes i da nam pošalje nekakvu poruku.

Nije mogla da podnese ni licemerje i htela je da se malo pogledamo u ogledalo. Ni najstrašnije procene ne predviđaju da bi na planeti od korone, koja ju je potpuno blokirala, moglo da umre više od milion ljudi. A toliko je muškaraca, žene i dece na najstrašniji način ubijeno od aprila do jula 1994. godine u Ruandi, a ta vest se mogla pronaći tek u nekim ćoškovima svetskih rubrika.

Kada bismo sproveli svetsku anketu o genocidu u Ruandi, verovatno 90 posto Zemljana nikada nije ni čulo za njega. Ako bude sreće, broj smrtnih slučajeva i teško obolelih od korone na prostorima bivše Jugoslavije biće daleko, daleko manji od 8.000. A toliko je ljudi ubijeno u Srebrenici u julu 1995. godine dok smo mi pijuckali espreso u hladu kafanske bašte.

Eto, šta pijanom čoveku padne na pamet, da lupa gluposti i poredi neuporedivo.