Virus zvani SNS 1Foto: Medija centar

Ima još ono nešto normalnog preostalog sveta koji u pandemiji kovida 19 (uzgred, ne znam da li ste videli, ima toga po društvenim mrežama, kako je „umetnik“ intervenisao na ulaznoj tabli Kovina, vazda metaforičnog: uz pomoć nekoliko slova i brojki na tabli sada piše „Virus Kovin-19“) nije video zaveru koja ima za cilj da uništi deo planete na čelu sa Srpstvom kojem, prema rečima primarijusa Željka Mitrovića, nikada u istoriji nisu akcije bolje stajale nego danas.

Ima, dakle, sveta koji je fenomen pandemije posmatrao šire, da ne kažemo egzistencijalistički, i koji je u sižeu događanja i u detaljima prepoznavao ono što je čitao u čuvenim epidemijskim romanima: Kamijevoj „Kugi“, Saramagovom „Slepilu“ i Pekićevom „Besnilu“.

I zaista, postoje sličnosti koje su fascinantne, premda su ovi romani pre svega alegorijski, odnosno koriste metaforu bolesti da bi ukazali na degenerativne i opasne što političke što društvene procese.

Recimo, Kamijeva „Kuga“ se smatra romanom koji, kroz dešavanja u jednom alžirskom primorskom gradu, zapravo opisuje nacizam i način na koji je on osvojio dobar deo sveta.

Kami je – po njima – pisao zapravo o tome kako je bacil užasne ideologije osvajao ljude, odnosio žrtve, i kako se svet podelio na one koji su se borili protiv nacizma, na one koji su mu skrušeno pohitali u susret i na one koji su sve posmatrali sa strane, i bili ravnodušni ili deprimirani.

Grad u kojem je smeštena radnja mesecima je bio u hermetičnom karantinu, i niko u njega nije mogao ni da uđe niti iz njega da izađe. Kuga je odnosila živote i bolesnika i onih lekara i dobrovoljaca koji su ulagali ogromnu energiju da ih izleče.

Na kraju, kako je došla, tako je kuga i otišla, a grad je proslavio veliku pobedu priredivši veličanstven vatromet. (Možda sličan onome koji će prirediti naprednjačka vlast kada se proglasi Vučićeva pobeda nada korona virusom.) No, roman se ne završava optimistično. Naš pripovedač u liku lekara Bernara Rijea, slušajući radosne urlike koji su dolazili iz grada, nije delio ushićenje građana, jer je znao da bacil kuge „nikada ne umire i nikada ne nestaje“.

On podseća da ovaj bacil može desetinama godina da spava u nameštaju i rublju, i da strpljivo čeka u podrumima i sanducima, te da se može probuditi bilo kada i poslati „svoje pacove“ da uginu u nekakvom gradu i usmrte veliki broj njegovih stanovnika.

Na ovaj kraj Kamijeve „Kuge“ međutim me nije podsetila aktuelna pandemija korona virusa nego sam o njemu razmišljao dok sam čitao sjajnu knjigu profesora Nebojše Vladisavljevića „Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra“, u kojoj se opisuje teturav put Srbije u proteklih dvadesetak godina – od veličanstvenog rušenja Miloševićeve vlasti, preko neuspešnog pokušaja trajne demokratizacije, pa do ovog novog autoritarizma, oličenog u nesrećnom Vučiću.

Uz sve nemale probleme koje smo prodeverali, čini se da je period od 2000. do 2012. godine, u smislu demokratizacije i izgradnje institucija, bio Periklovo doba u odnosu na ono što smo imali devedesetih i na ono što je usledilo potom i traje do danas.

Dok smo palili vatromete Petog oktobra, praveći se da znamo šta je zapravo demokratija i kako se ozbiljno društvo gradi, bacil devedesetih se zavukao u svoje podrume i radikalske prčvarnice, i samo s vremena na vreme huliganski izletao na ulice i vraćao se, čekajući svoje vreme.

Potom su pristigli pacovi, kojima su dodeljene uloge, i tako smo zatvorili krug.

Tu smo odakle smo pošli. S tim što je danas zaraženo mnogo više naroda nego devedesetih.

Bacil je sahvatao svakog onoga ko je imao predispozicije – manjak mozga, nesputani karakter, puter na glavi ili endemsku ljubav prema novcu iz državne sise.

Ali, proći će i ove pandemije.

I ona korona virusa i ova naprednjačka.

Stvari imaju običaj da izgledaju tako kao da će da traju večno, a onda se odjednom začudite kako su bile krhke.

Nadati se da ćemo ovoga puta zadobiti imunitet i da nećemo kao večiti ponavljači neprestano praviti iste greške.

A kada ovo ode, ne korona nego SNS, bićemo iznenađeni kako tonući brod užurbano napuštaju svi oni koji danas ponosito stoje na njegovoj palubi, od Nebojše Krstića i Ivana Tasovca, preko „biznismena“, do navijačkih huligana ili kriminalaca koji su ovih dana predizborno podelili delove gradova (moraju da izvuku određenu kvotu glasova, jer će im u protivnom biti onemogućeno da nastave sa legalizacijom svoga biznisa). Ostaće Vučić i njegov brat sami na brodu. Ali ni tada ne treba da zaboravimo na Kamijevu pouku da bacil kuge „nikada ne umire i nikada ne nestaje“.