Kolateralni obični ljudi

Otac je došao po mene automobilom, jureći kao da iščekuje tepih-bombe. Rekao je da će Amerikanci morati da dođu peške, taman da im sa majkama radimo nešto što nije za novine. Na radiju je po inerciji išla muzika. Čim je stigao kući, otac je telefonirao lokalnoj stanici da ih psuje što puštaju muziku, a počeo je rat.

Jedno samo mojima, a i nikom drugom koga sam znao u Požarevcu, otporaškom mestu, nije palo na pamet – da se raduju bombama i u njima vide saveznika za rušenje zemljaka sa vlasti.

Tek ću kasnije saznati da je bilo i takvih u intelektualnim krugovima koji su posprdno smešteni u Krug Dvojke. U bombama su videli skoro Božiju pravdu zbog Miloševićevih i srpskih nedela.

Morao sam toga da se setim sada, kad pljušte bombe po Iranu. U istoriju će ovaj rat ući kao prvi u kojem je prvim metkom ubijen zlikovac na vlasti i još zlikovaca oko njega. Pride mu je masakrirana i porodica, ali to se u priručniku relativizacije zove „kolateralnom štetom“.

Rat se sada vodi veštačkom inteligencijom. Bombe su sve pametnije! Mora da je neki ljudski glupan umešao prste pa pogodio devojačku školu na jugu Irana. Sto mrtvih devojčica bi kakvom slabiću sa lošijim želucem moglo da zamuti pogled na viši cilj.

Slabić bi poklekao možda pred prizorom smrti u izraelskom Bet Šemešu, ili po arapskim zemljama koje goste američke baze, a onda na njih padaju iranske rakete u znak očajničke odmazde.

Donald Tramp nije takav slabić. On poziva iranski narod da preuzme vlast! Kao što je NATO nekad nas pozivao. Internet je još bio egzotika, pa su zato avioni, kad nisu bacali bombe, bacali letke. Jedan mi je sleteo na terasu. Bio je krut, pa se njime ni guzica nije mogla brisati.

Predugo živim među zapadnjacima da bi ih idealizovao, pogotovo da bi u njima video dekadentne pokvarenjake, kako to misle mnogi u Srbiji. To su samo ljudi, sa svojim navikama, sećanjima i malim životima. I sa slepim mrljama koje imaju svi narodi.

Jedna od fascinantnih je nerazumevanje kako se preživljava i umire u manje srećnim zemljama. Samo neko rođen na sunčanoj strani može pomisliti da će goloruki narod – pod izraelskim i američkim bombama! – nahrupiti na ulice da sruši teokratiju. Ili ne videti da je na ulice izašao silan svet da oplakuje vođu, kao što su kod nas mnogi plakali za Miloševićem.

Uopšte, zapadnjak, uprkos boljim uvidima, živi u svetu gde su kuće od čokolade i prozori od marmelade. Pa i tamo gde ljudi ne žive tako, samo je potrebno malo bombardovati, malo uvesti sankcije i embargo (to „malo“ nekad je decenijama) i kad-tad će narod zbaciti tirane, prodisati demokratskim plućima i svud je Holivud!

Ili, još naivnije, tiranin će se uplašiti naroda pa će popustiti tiraniju. O tome je zapadnjacima lepo pisao pesnik Čarls Simić još posle Petog oktobra:

„Međunarodna zajednica je zidovima ogradila ludnicu. Svi srpski građani, bili zdravi ili ludi, zaključani su unutra. No ključevi su predati načelniku. On je time naravno bio sasvim zadovoljan. Sankcije počivaju na pretpostavci da tiranin ne može da podnese pogled na patnju svog naroda. Kakva smešna pretpostavka! Sankcije su najbolji prijatelj diktatora. One mu daju ekonomski monopol i stalni izgovor za bedu naroda.“

Teško je izveštavati o Iranu gde se glava lako gubila i pre rata, gde su starci usahlih nježnika naredili da se na ulici strelja pet hiljada ljudi koji su samo hteli bolji život. Ali, gdegod koji medij telefonom dođe do ljudi, gde god taj običan svet prozbori makar tri rečenice, u njemu prepoznajem običnog čoveka koji bi mogao biti bilo gde na planeti.

Teško da automehaničar u Teheranu, dok skida poluosovinu, sanja povratak šaha u čije vreme su na ljude u zatvorima puštali gladne pacove. Ili da domaćica iz provincije, dok kuva pilav, mašta o uništenju svih Jevreja. Pre će biti da hoće da žive normalno, mirno, da gledaju svoju srećnu decu.

To ne mogu sa režimom koji ubija devojke jer ne nose maramu. To ne mogu ni pod američkim i izraelskim bombama. Ko, uostalom, veruje da tipovi poput Trampa i Netanjahua, vinovnici klanica od Gaze do ulica Mineapolisa, mnogo mare za demokratiju?

Stvar se opire rezolutnom mišljenju i blaženi su internet-navijači podeljeni u tabore – ili drže stranu zlom režimu ili navijaju za bombe. Razočaraću ih jer ne umem bolje i poštenije nego da držim stranu običnom čoveku čije je uvek bilo da strada i da se nada i da ga zovu „kolateralnom štetom“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.