O jednoj halapljivosti 1Foto: Goran Srdanov

Nema većih daveža od ljudi koji sebe uzimaju preozbiljno. Posebna metastaza su oni koji sebe ili događaje u kojima učestvuju proglašavaju „istorijskim“.

Takvi su češće mešetari, a ređe – mada i to dovoljno često – ljudi koje goni manija sopstvene velebitnosti, tolike da, eto, mora naći mesta u istorijskim čitankama.

Slušao sam nedavno jednog od vodećih nacionalnih intelektualaca (svakako jednog od najpopularnijih na Jutjubu), kako sopstvenu inicijativu za „odbranu Kosova i Metohije“ proglašava „istorijskom“.

Taj je angažman ishodovao okupljanjem desničara pod plaštom plana za „mirnu reintegraciju“ Kosova.

Tokom ko zna koje „krize na Kosovu“ – dopola prave, otpola inscenirane – i pred još jednom „odsudnom godinom“, valja primetiti da se nebeski pristup ponekome doslovno obija o zemaljsku glavu.

Ovih dana se bivši ministar kulture Vladan Vukosavljević, rečit i pismen čovek, u jednoj emisiji na zrenjaninskoj KTV prvo zapitao šta je uopšte „bolji život“?

Po Vukosavljeviću, to je stvar precenjena i neuhvatljiva, uostalom krhka ako se odreknemo „tankog i dragocenog prediva“ istorije i tradicije, ako ne osećamo „dah prošlih vremena“ i „našu istorijsku ulogu“ kao samo jednog „beočuga“ u vekovnom postojanju naroda.

Ključno pitanja za Srbe glede Kosova po Vukosavljeviću glasi: „Da li će ovaj naraštaj ljudi zarad nekakve navodne – naglašavam navodne – ekonomske ili druge perspektive biti u prilici da donese odluku koju nikada nijedan naraštaj ljudi u istoriji ovog naroda nije doneo u situacijama i okolnostima koje su bile mnogo teže?“

Na stranu prilagođavanje istorije za potrebe stava – jer mnogi su naraštaji „u istoriji ovog naroda“ gubili ratove i teritorije, kao što su ih mnogi i osvajali.

Ovde me zanima Vukosavljevićeva priprema za poentu: Teme nebeske, istorijske i večne dobijaju na težini ako se teme zemaljske obezvrede, takoreći svedu na nivo tričarija.

Zazirem od ljudi koji žive ubeđeni da kroje istoriju na polzu predaka i zaveta. Nije li to prevelik zalogaj? Zar nije uputno biti malo prizemniji, ponizniji pred tako velikim rečima kao što je istorija?

Frojd je pisao o tri poniženja ili prizemljenja čovečanstva (drei Kränkungen): sa Kopernikom se saznalo da Zemlja i čovek nisu u centru svega; sa Darvinom da poreklo nije božansko nego majmunsko; sa njim, Frojdom, da nas više vodi nesvesno nego svesno.

Od tada su poniženja čovečanstva dopisivana, recimo ono da nas internet, veštačka inteligencija i mašine prestižu, da smo izručeni Velikom bratu i da nas Fejsbukov algoritam bolje poznaje nego supružnik ili najbolji prijatelj.

Nije poruka da treba bataliti sve dublje od zadovoljavanja životinjskih potreba (pa ni svest da je nešto bilo pre nas, i da bi trebalo da bude i posle), nego da valja smanjiti apetit. Baviti se i malim stvarima.

Ne prezirati ovozemaljski život u kojem možda baš danas nije najveći problem šta će reći istorija, nego kako platiti račun za struju. Recimo.

Ili kako da nekome u Goraždevcu Albanci ne zapale kuću, a nekom u Zubinom Potoku srpski banditi ne dignu automobil u vazduh.

Lako je razmišljati zavetno i istorijski na bezbednoj razdaljini, iz udobnih fotelja u televizijskim studijima, ili sa kapom šerlokovkom kazivati visokoparne stihove.

Na isturenom mestu na „vekovnim ognjištima“ su neki drugi Srbi, u svetu sasvim zemaljskom bez imalo istorijske romantike. Ljudi upotrebne vrednosti – za Beograd kao „živalj“, za Prištinu kao vreća za udaranje.

Možda na njima valja isprobati velike reči. Možda im reći da je „bolji život“ samo fraza, i da ne smeju da nas brukaju pred precima i potomstvom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.