Foto: Luca Marziale / DanasMoram da priznam da mi nikada nije bilo teže da sednem za komp i da napišem tekst.
I to ne zbog izbornih rezultata.
Oni mogu biti ovakvi i onakvi. Uostalom, uglavnom smo i gubili, retko kada pobedili.
Teško mi je da pišem zbog naših grešaka koje pravimo i što je najgore, ne priznajemo ih.
A za sve je krivo naše kratko pamćenje.
Zato ćemo ovoga puta o nama, a ne o njima.
Elem, početak i kraj svake ove priče je 2019. godina.
Nešto najbolje što nam se desilo jesu građanski protesti koji su pokrenuti zbog prebijanja Borka Stefanovića 2018. godine.
Zamislite samo koliko bi besmislena žrtva, posle svega što nam se dešavalo sve ovo vreme, da se nasrtaj bednika naprednjačkih završio tragično po Stefanovića.
Da li bi bilo nešto drugačije?
Verovatno ne bi. Uostalom, ubijen je Oliver Ivanović i šta se desilo – ništa.
Jedna šetnja i to je to.
No, vratimo se na na tu 2019. godinu.
Postojala je nada, elan, energija. Imali smo papir pred sobom.
Čuveni Sporazum sa narodom.
Završio je poput toalet papira sa buvljaka.
Tada je trebalo da nam bude jasno da od ovoga posla nema ništa.
Ćutali smo zbog jedinstva u opoziciji.
Ali, barem su bili ujedinjeni.
Okupili smo se oko izbornih uslova i rekli smo – bojkot.
Nismo razmišljali o tome da je tu energiju možda pametnije iskoristiti i izaći na izbore i tada imati neku osnovu za dalje delovanje.
Proglasili smo Nebojšu Zelenovića i Sašu Paunovića za izdajnike, jer su odlučili da brane ono što su imali i poslali smo ih same, bez ikakve podrške na klanje.
A onda smo svi zajedno, dve godine kasnije, izašli dobrovoljno na klanje, bez da su se izborni uslovu za jotu promenili.
Ako lideri proevropske opozicije, ako možemo tako da ih nazovemo, treba za nešto da snose odgovornost, i mi zajedno sa njima, to je upravo to što su odlučili da izađu na ove izbore.
Izvinite, gospodo, zašto ste izašli na izbore za koje su izborni uslovi ostali gotovo isti kao i pre dve godine.
Plus je Vučić kao poklon iz vedra neba dobio i rat u Ukrajini.
Ćutali smo i tada kada je trebalo da progovorimo do neba i da jasno stavimo do znanja da nije u redu tako se igrati sa krhkim zdravljem opozicije.
U čemu je razlika u 2020. godini i 2022?
Jedina je razlika u tome što se Vučić pojavljivao u medijima mnogo više sada nego tada.
To je napredak koji je opozicija ostvarila, kao i to što je pristala na 15 minuta boravka na Javnom servisu i na Pinku, Hepiju, Prvoj.
A mi smo orgazmatično gledali kako Marinika, Ponoš, Tadić i ostali „brišu pod“ sa slugama režima. Mnogo smo uspeli, i oni i mi.
Ustala je cela Srbija kada je Savo Manojlović organizovao proteste protiv Rio Tinta.
Opozicioni političari su se u tom trenutku više plašili da li će se Manojlović kandidovati na izborima od toga da li će se u Srbiji kopati litijum.
Nijedna opoziciona partija nije imala vremena i potrebu da se pridruži kasnijem protestu protiv zagađenja u Boru koji ima najviše kancera po glavi stanovnika u Srbiji.
Rezultat toga je, kažu na društvenim mrežama, pobeda Vučića u Gornjim Nedeljicama.
Ćutali smo i tada.
Da bismo konačno krenuli napred, moramo da se pogledamo u oči.
Pogrešili smo, jer smo pogazili Sporazum sa narodom.
Ili smo pogrešili 2020. kada smo bojkotovali izbore, ili 2022. kada smo izašli.
Nije narod pogrešio.
Pogrešili smo što se nismo ujedinili.
Ubeđivali smo se da je bolje ići u više programskih kolona nego okupiti sve na jednu listu.
Isto smo tvrdili da ne valja imati jednog predsedničkog kandidata.
Otkačili smo Boška Obradovića, koji je sada sa raspalim POKS-om osvojio gotovo isto glasova kao i proevropska koalicija „Moramo“.
Nismo hteli sa ovima, nismo hteli sa onima.
Neka se niko ne ljuti, Zdravko Ponoš nije bio najbolji mogući kandidat i nije izabran na način na koji je trebalo.
„Moramo“ je moralo da ima jačeg kandidata, a ne da na silu insistira na kandidatu ženskog pola.
Zašto nije kandidovala Ćutu ili Zelenovića?
Zašto je Dosta je bilo kandidovala Branku Stamenković umesto Sašu Radulovića?
Možda bi i oni prešli cenzus.
Dveri su kandidovali svog najboljeg kandidata kojeg su imali, DSS takođe, Zavetnici isto.
Nisu se krili iza nekih drugih, niti kalkulisali.
Opozicija traži odgovornost vlasti za stanje u zemlji, za haos i ludilo u kojem živimo.
I to sa punim pravom. Sada je trenutak za nas.
Ako mislimo da je i u ovakvim okolnostima uspeh osvojiti 13,4 odsto, odnosno 4,5 odsto, odnosno 1,7 odsto glasova, onda je problem stvarno u nama.
#izVucicemose
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
