Kućni nadzor 1Nenad Kostić Foto: Milan T. Jovanović

Neke njegove odredbe podsećaju me na davnu godinu života provedenu u kasarni, uz jutarnje i večernje zvuke trube.

Propisani su sati mira.

Naravno, svima prija mir.

Čak i protestujemo mirno, nemim transparentima.

Slutim širi cilj obaveznog mirovanja – umiriti građane.

Kućni red i profesionalni upravnici zgrada meko dopunjuju miliciju, policiju, i žandarmeriju.

U mirnim satima zabranjena je buka.

Meni bi, pak, povremeno prijali zvukovi spolja: bebin zov majci, smeh čitaoca komedije, vežba studentkinje oboe.

Skoro svi stanari imaju televizore i radio prijemnike.

Mada tihi, ti aparati ukidaju pažnju i ometaju razmišljanje.

Tihi zvukovi mogu biti štetniji od glasnih.

Stanari moraju napismeno objavljivati „porodična slavlja i druga okupljanja“ i to „najkasnije dva dana ranije“.

Prinudna upravnica moje zgrade zahteva da i ona bude obaveštavana. Propis ne pominje buku, pa se odnosi na sva okupljanja.

Građani, zanemarite grubi propis!

Stan je intimno mesto, izvan nadzora vlasti.

Niko sa strane, pogotovo prinudni upravnik, ne sme pitati šta radite u stanu, a kamoli zahtevati da ih obaveštavate.

Družite se sa nekim komšijama, ćaskajte sa što više njih, javno primajte i ispraćajte goste.

Ne objavljujte zbivanja u stanu.

Pristup krovu imaju samo „stručna lica“ radi popravki i čišćenja.

Prekršaj košta 5.000 dinara.

Režimlije sa bakljama, koji su noćima masovno prodirali na krovove tuđih zgrada, trebalo je da napune beogradsku kasu.

U poželjnim kvartovima američkih gradova udruženi kućevlasnici biraju među sobom upravni odbor, koji radi besplatno.

Kućevlasnici plaćaju održavanje zajedničkih travnjaka, staza, bazena.

Nekima smeta obaveznost udruživanja, ali poštuju pravila jer im higijena i urednost gode i povećavaju tržišnu vrednost kuće.

Ko ne bi poštovao pravila, obrukao bi se pred sugrađanima.

Uz svaku beogradsku odredbu ide novčana kazna stanaru između 5.000 i 50.000 dinara.

Američka udruženja ne kažnjavaju članove ili to čine retko.

Avaj, mnogi naši ljudi misle da građani uređenih zemalja dobro postupaju jer se boje strogih kazni za sitne prestupe.

Takvi ljudi projektuju sebe na druge, koje ne razumeju.