Premoć latinice raste. Rumunski jezik zamenio je ćirilicu latinicom u 19. veku. Država Kazahstan to čini sada. Mnoga pisma nestala su. Ćirilica se povlači na naše oči.

Većina građana zaokupljena je prečim brigama, ne utakmicom azbuke i abecede. Među srećnicima koji imaju vremena za ovu temu, jedni sležu ramenima, drugi umereno brinu, a treći zvone na uzbunu. U trećoj grupi ima nacionalista, pogrešno uverenih da je ćirilica amblem nacije, lepak zajedničkog identiteta. Spadam u drugu grupu.

Ranko Bugarski je naš vodeći lingvista, istrajan pisac, i pronicljiv tumač društvenih pojava. Na osnovu njegovih nedavnih izjava, svrstavam ga u prvu grupu. On veruje u opstanak ćirilice jer je naša deca nauče u školi i jer je koriste naše glavne novine, Politika. Slažem se sa dr Bugarskim po mnogo čemu, ali ne po ovom pitanju. Prvo, ćirilica se gubi ne zato što je ne znamo, već zato što je retko koristimo. Drugo, tiraž Politike majušan je u poređenju sa ukupnim tiražom novina, knjiga, napisa, i natpisa na latinici.

Svetske organizacije štite ugrožene životinje i biljke. Otvorena društva podstiču manjinske kulture. Očuvanje raznovrsnosti važnije je od unosnih i potrebnih delatnosti koje bi naudile prirodi i kulturi. Ako kineska panda i bretonski jezik zaslužuju zaštitu i obnovu, onda ih zaslužuje i naša ćirilica. Valja proučiti iskustva drugih nacija suočenih sa istim problemom. Mislim da će propaganda i nagrade postići više od prinuda i kazni.

Engleski jezik vlada uprkos svojoj mani – labavoj vezi između napisanog i izgovorenog. Čak i najobrazovaniji Englezi & Engleskinje koriste rečnik da bi pravilno pisali. Pokušaji reforme engleskog propadali su vekovima, ali Vukova reforma je uspela. Srpska ćirilica, bolje od srpskohrvatske latinice, prišla je fonetskom idealu: jedan glas – jedno slovo. Nije dostigla ideal. Neke reči pišemo prema poreklu, a ne prema izgovoru: pišemo „bratski“ i „istorijski“, a izgovaramo „bracki“ i „istoriski“. Neki glasovi nemaju posebna slova: glasovi n zvuče različito u „banka“ i „ona“, ali se pišu isto. Ipak, imamo pismo kakvo nemaju bogatiji i kulturniji narodi.

Nekada smo se samouvereno šalili: „Govori srpski, da te ceo svet razume!“ Povratimo nacionalni ponos poručujući Amerikancima, Kinezima, Nemcima, i ostalima: „Piši ćirilicom, da ti ceo svet zavidi!“