(Iz meni nerazumljivih razloga, Srbiju je više pogodila nezavisnost Kosova od osamostaljenja Crne Gore; nekom sličnom neobičnom logikom, Kosovo je najviše izgubilo napuštanjem Jugoslavije, itd.) Neuspeh ruske agenture i srpskih bandita u pokušaju preuzimanja crnogorskih institucija 2016. opomena je, za Srbiju, da je Putinova politika, bez sloboda i reformi, štetna i za Rusiju. Osim za njega samog. On je tamo jedina ličnost, jedina institucija i jedina tema, jalov i uzaludan.

Crna Gora ponovo je na klackalici, da li će izgubiti svoju rovitu samostalnost, da li će u evropsku civilizaciju, ili će postati još jedna deponija propuštenih šansi. Rusija uporno radi na destabilizaciji Crne Gore, Srbije, Makedonije i BiH, kako bi postale bedna tampon zona između EU i istočnog Mediterana. Da li će Rusija nama trgovati zarad dobiti na trećoj strani, zasad je manje važno od činjenice da su nepovratno izgubljene tri decenije u raspadu Jugoslavije i traljavoj tranziciji.

Crnu Goru i ex-YU resovjetizacija vraća na 1948. Ruska propaganda i agentura ulaze i u evropske medije, društvene mreže, univerzitete, političke partije, građanske pokrete. Na Đukanovića je posebno ostrvljena Slobodna Evropa, nekad davno korisna, dok prećutkuje da su njegovi konkurenti ruske marionete, bivši saradnici Zemunskog klana, i ostaci Sedmog bataljona JNA, koji bi da ožive onu jadnu Ćosićevu Saveznu Republiku Jugoslaviju. Profesor Florijan Biber (Grac) na Slobodnoj Evropi smatra kako DPS „i njen model vladavine zavise od jedne osobe koja sistem drži pod kontrolom i zbog toga će Đukanović i Crna Gora suštinski ostati vezani još mnogo godina“. Verovatno ne slučajno, u izlaganju „stručnjaka za Balkan“ (koji uz levičarsko prenemaganje iznosi neistine jer Đukanović nije Putin, a ni Austrija nije na dobrom putu), nije jasno kojim promenama vodi pobeda kandidata opozicije, i da li će to Evropu učiniti slobodnijom.

Crnogorska opozicija nekad se naziva i anticrnogorskom. Ona je i antisrpska. Ona ugrožava vitalne interese celoga našeg naroda, i svih naših naroda i narodnosti. Ni navodno proevropska opozicija u Srbiji štaviše nema tri čiste da podrži Đukanovića koji je najuspešniji ex-YU lider s konkretnim rezultatima koji su doprineli onoj transformaciji Crne Gore koja je potrebna i Srbiji. Ako smetaju njegove tri decenije u vlasti, vlast se u ex-YU nije nigde daleko pomerila od 1945. Regresija, pod ruskim uticajem, prisutna je i u razvijenijim demokratijama, od Zemana do Korbina. EU-NATO opredeljenje Crne Gore bilo bi floskula da ne podrazumeva etničku relaksaciju društva, visoku stopu ekonomskog rasta i brzu harmonizaciju sa EU. Crna Gora je 1948. skupo platila odricanje od mukom stečene slobode koju je najednom bila spremna da preda sovjetskoj Rusiji.