Profilisane političke stranke nevidljive. Beograd je glasao za komunizam i nacionalizam: za feudalni odnos države i društva, za klijentelizam, protekcionizam i socijalnu demagogiju. Umesto politika, lični odnosi vlasti i opozicije.

Vučić je podsetio kako su birači napustili DS i u njegovoj poruci se osetilo upozorenje, i sebi samom. NJegova je četvrtina beogradskog biračkog tela, ali je kampanja potvrdila preteće zaoštravanje društvenog sukoba, uzimajući u obzir i klimavo mesto koje je Srbija zauzela u međunarodnim odnosima.

U finalu, Beograd je ponižen Dodikovim statusom s dva boravišta, i dva biračka prava. Svejedno ako je nelojalan i entitetu čiji je predsednik, i državi čiji bi da bude kopredsednik, i Srbiji u koju sklanja plen i građanski status. Susedski sukrivac, i za evropsku orijentaciju Srbije, i za populizam, čiji je regionalni simbol, ipak nije Dodik nego Đukanović, koji je uveo Crnu Goru u NATO i distancirao i od radikalnih elemenata u srpskoj vlasti, i svih iz redova opozicije (DS, Đilasova lista) koji su rušeći njega doveli demokratske kapacitete Srbije do još jednog izbornog debakla.

U društvu je neprimetna pobednička euforija. Na opozicionoj strani, pravednu ljutnju racionalnije je usmeriti na monitoring nove beogradske vlasti i brigu zajedničkim prioritetima, i na podršku onoj državnoj politici koji su izabrali naši uspešniji susedi. Alternativa je da Srbija bude Donjeck, a Beograd kao Jagodina.