Budućnost opasnih namera

Još uvek nije izvesna istraga, slična onoj koja se u SAD vodi protiv predsednika Trampa, koja bi morala da ukaže da li su stvarne sprege Borisa DŽonsona i ostalih ekstremista s Moskvom u realizaciji Bregzita. U drugom hladnom ratu, elite su se i u Srbiji udružile kako bi narušile demokratsku atmosferu i proceduru, suzile domene ljudskih i ekonomskih sloboda i prava, zadržale monopole koji podsećaju da smo iz komunizma zakoračili u jednako zloćudan hibridni poredak. Tranzicija od staljinističkog komunizma do putinovskog nacionalizma bila je suština zločinačkog poduhvata iz devedesetih.

Da je pred nama budućnost opasnih namera i neizvesnih ishodišta potvrđuje neformalni konsenzus SNS-SZS o odustajanju od evropske integracije. Verujem da je većina u našem društvu ubeđena u skoru propast evropskog projekta, u postojanje kontinuirane zavere protiv našeg naroda, da smo pobedili pre dvadeset godina i ponovo ćemo, da su pogrešne sve odluke koje su donosili naši racionalni i uspešniji susedi u EU i NATO okviru. Ni antinacionalističkoj levici, koja je hrabra budući u zastrašujućoj manjini, nije očigledan kontinuitet od slogana „Amerika i Engleska biće zemlja proleterska“, do kolapsa koji ponovo preti i sistemu i društvu. Paradoksalno, SAD i VB jesu proleterske, radnici odlično plaćeni, tržište privlači saradnike iz inostranstva (iz „sistema“ kakva je Srbija), a radnici posredstvom berzanskog poslovanja i ostalih finansijskih institucija mogu postati vlasnici ili suvlasnici preduzeća. Ukoliko VB počne postajati proleterska u srpskom smislu razvaline koja uništava i tržište i živote, imaće koga da okrive, i za pogrešne političke odluke, i za nacionalnu izdaju, i to će učiniti, i zato imaju budućnost..

Srbija je samo jedna od meta populizma i putinizma, dva udružena koncepta o kojima kao da je postignut sporazum vlasti i opozicije. Neće se donositi odluke o sudbinskim pitanjima, a ta pitanja su postavljena u namerama zločinačkog poduhvata 1987-1999. Na sve načine će se braniti partijski, liderski i ekonomski monopoli. I tu neće biti granica. Ko sme da radi a ko ne sme, ko je prava a ko lažna opozicija, ko brani a ko izdaje Kosovo, da ne nabrajam slične kolokvijalne besmislice. Kako se takozvana velika politika spušta u svakodnevicu očigledno je u nameravanoj i kontinuiranoj destrukciji urbaniteta Beograda. Demontaža urbanog Beograda nije samo provincijalna vizija gradskog liderstva. Ona je paravan očuvanja korupcije i monopola, mehanizama uspostavljenih u prethodnoj upravi. O tome svedoči progon kompanije CAR:GO čija pojava na tržištu doprinosi demonopolizaciji gradskog prevoza koji je, oduvek, monstruozna sprava za mučenje. Ili afera ljubičaste parking zone koja je posledica nezadovoljstva maltretiranjem koje nameće monopolizacija javnog prostora u odsustvu slobodnih investicija i javno-privatnog partnerstva.