Dan kad je cela Srbija stala

Ubistvo premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. raskrinkalo je svakog pojedinca, svaku interesnu grupu, svaku organizovanu bandu, sav talog prošlosti, udružene najpodlije planove i najodvratnije ideje, u nameri da se ponovo porobi ovo malo sirotinje, ne bi li se uspravili i napljačkali ti najbedniji karakteri, izmileli iz najmračnijih rupa i najprljavije kolektivne prošlosti. I još uvek nam je nad glavom, i u glavama, povratak u ropstvo, u logor otpadničkih službi, tajkunskih mogula i boljševičke religije, u jedan od onih sistema iz kojih su bežali svi koji su imali pamet i za prošlost i za budućnost, i priliku da to učine.

Sablja je privremeno zaustavila političku i društvenu regresiju, i podsetila na zadatke koje nismo ispunili 5. oktobra. Sablja nije uključila sve ključne pojedince, ali je ukazala na razmere društvenih i etičkih devijacija koje i danas napadaju sve institucije, svaku politiku, svaku ideju, svako naše dete. Jeste Đinđić bio nepopularan. Ali je Tadić, koji na to podseća, najviše ulagao u odricanje i od opšteg Đinđićevog nasleđa, i od onih obaveza koje je Đinđić, sa onom ogromnom snagom i inteligencijom, jasno postavio, svakome od nas, u kampanji „Srbija na dobrom putu“. I niko da odgovori, zašto se Srbija toga prokletog dana ipak cela zaustavila, a ne samo Đinđićevih „sedam-osam odsto“. I zašto Srbija bez Đinđića posrće, zašto je krnja i nedovršena, a uvek je neko imao tih 50+1 odsto. Đinđiću je svaka podrška bila dovoljna da ponudi jasne vizije, i krene da ih ostvaruje, da društvo u celini usmeri svestan stanja većine („50+1 odsto“), da državu fokusira, da nam ulije hrabrost i energiju, da nas obuzme emocijom svakodnevne brige o zajednici i njenoj budućnosti.