Gulag i pendrek

Kinezi su u Srbiji imigranti od kraja devedesetih. Uvoz kineske robe, po dampinškim cenama, uništio je nekoliko grana domaće lake industrije, koja nije izdržala nefer konkurenciju.

Verovatno je laskavo da bilo ko ima potrebu da se ovde nastani, kad se pretežno beži, i od onakvog rata i od ovakvog mira. LJudske žrtve KP Kine, od političkih progona i eliminacija, do prekih sudova, a desetine miliona nestalo je u gladi 1959-1961, ta kontinuirana praksa razumljiv je predmet divljenja vladajućih post-šešeljevaca i post-miloševićevaca.

Pad komunizma i raspad Sovjetskog Saveza, ujedinjenje Nemačke, demokratizacija i evroatlantske integracije istočne Evrope, sve su to potvrde intimnog i sistemskog poraza našeg establišmenta. „Prva“ Srbija pretežno proizvodi ekonomsku dobit, ali odbija da se poistoveti s politikom evropske i susedske integracije, ne prihvatajući pluralizam ideja, vrednosti i stavova.

„Druga“ Srbija pretežno troši ekonomsku dobit, ali ne prihvata otvoreno tržište, slobodne finansijske institucije i privatizaciju. Zato je pad komunizma za establišment tragedija koja je u Evropi stavila tačku na jednopartijsku politiku, i državnu, plansku ekonomiju, na etnički i ekonomski nacionalizam.

Nama su potrebni Kinezi kao privatni, a ne kao državni investitori, ili okupatori. Potrebno nam je osveženje na tržištu radne snage, ali ne i radne snage u policijskim uniformama države i partije odgovornih, nakon nacista, za najmasovnije ljudsko stradanje u istoriji. Najmanje dve kineske države ne žele da budu jednopartijska, komunistička Kina.

Srpskom establišmentu Tajvan i Hong Kong nisu uzor borbe za političke i ekonomske slobode, naprotiv, nezgodno su podsećanje kako su nas napuštale Slovenija i Hrvatska, uspešnije i srećnije, i kako je model jednopartijske i manijački ideologizirane dirigovane politike, ekonomije i kulture jednom zauvek propao kao etika i kao praksa. Osim ako ne nastavimo, sa Evropljanima, da branimo političke, ekonomske i kulturne slobode.

Otpori galopirajućem povratku u šešeljistički kvislinški komunizam u stanju je hibernirajuće nemoći. Zato preostaje da Evropsku uniju pozivamo ne samo na političko partnerstvo, nego i na uzajamnu obavezu da se ne dopusti domino efekat, u širim evropskim okvirima, kojim su pretili svi presedani iz procesa jugoslovenske dezintegracije.

Ne mislim samo na posredovanje oko izbornih uslova. To je proces sjaši Kurta. Vlast i opozicija jednako su poželjni kandidati KP Kine i sličnih organizacija krvave prošlosti i nejasne budućnosti. Ako namerava da pomogne sebi, Evropa mora pomoći i Hong Kongu i Srbiji.

Ne postoje granice slobode, ali je nesloboda jednako zanosna. Korupcija, kampanje ličnih progona i sistemskih laži, opstrukcije Kosova suprotne potpisanim sporazumima, politika mržnje prema Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu, evropskoj civilizaciji i Americi, oslonac Beograda na Peking i Moskvu, ova galopirajuća patologija prelivaće se na sve strane. Evropu možda potopiti neće, ali ćemo se udaviti mi, neće ni kineski pozornici.