Izbori pod lipom

Pre pet godina su Vučićevi pokušaji da se pozove na Đinđića, na njegovu energiju promena, zaglušio je vrisak „elite“, one sazdane na vrlinama. Slično su, prethodno, rušili i Đinđića, da je švercer, lopov, da je okretao vola na Palama i bio krpena lutka Zemunskog klana, a potom reketirali Tadića, podsećanjem na superiornog prethodnika i njegovu žrtvu. Uvalili se i zavalili u socijalizmu, postali i petooktobarski profiteri, naplaćujući i Miloševićevu diktaturu, i 12. mart, i Koštunicin legalizam, i Tadićevu potrebu da se dopadne svima, a da ne kaže i ne uradi ništa.

I Đinđiću i Vučiću čaršija je izdala zabranu da menjajući sebe menjaju i Srbiju. Dok se “građanska” Srbija prebira po samo njoj razumljivoj etici čaršijske podobnosti, Putin i njegove krtice ruše sve naše susede. Ako je Vučić nepovratno odbačen (Dačiću, Vulinu, Vučeliću, Karićima) neće se same od sebe otvoriti nove, efikasne alternative. U odsustvu one društvene energije koja je pratila svaki važan iskorak s Miloševićeve stranputice, ni Vučić nije mogao da dosledno primeni poruke onih koje je mogao smatrati političkim protivnicima i antitezom sopstvenog  pogleda na svet. I meni je odvratna  svakodnevica koju kontaminiraju Pink (kojem da verujem, srpskom ili crnogorskom?), Informer, Pečat, voditeljice BK TV i Milomir Marić, dok se aboliraju mali zeleni zaverenici protiv prijateljske crnogorske vlade, i Savamala, i svakodnevne pretnje ministra policije, i nisam u stanju da nabrojim svakodnevne incidente koji me čine duboko nesrećnim upravo jer sam bio na dobrom putu kad sam podržao Vučića već davne 2012. A nisam bio jedini. Zajednički imenitelj 11. i 12. marta? I Miloševićev narod i Đinđićevo građanstvo optirali su da, prvi za rat, a drugi za reforme, bezbedno, zakerajući, prate gladijatorske borbe u kojima ginu i poraženi i pobednici.