Jedno isto 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Slično je već, u Prištini, izrekla glumica Mirjana Karanović. Jedina podela u novom sazivu je na deputate carističke Rusije i na deputate staljinističke Rusije.

Putin je odavno ustvrdio da je to isto.

Brnabić (ako u tom smislu postoji), u poslednjoj rundi je u vladu uturila i Putinovog birova, koji bi mogao biti poznat radnicima nekih propalih preduzeća.

Analitičari su danima naklapali kako smo se pomakli od malignog ruskog uticaja.

Mi sad imamo jednu kastu u kojoj su okupljeni svi koji su pozivali na ubistvo premijera, slavili, profitirali, ili su nekad s njim sarađivali, pa ga brukali, i ta bruka je ušla u vladu jer je u srpskoj politici treći metak onaj kojim se overava, a ne onaj koji su izmislili.

Neko je ovde verovatno zadovoljan, ako je smisao aktivnosti svih političkih generacija koje mrdaju, da nestanu Srbi u Hrvatskoj, jer su nam tek tada Hrvati za sve krivi, da u Bosni naslednik Ante Markovića postane naslednik Škorpiona, da se vrati IB u Crnu Goru, Makedonija razvali s Bugarašima, a Kosovo crna rupa, pa ćemo videti.

I samo dvojica opozicionih, manjinskih poslanika srušili su tu jednojajčanu pamet nastalu iz stvarnog ili slučajnog kompromisa Vučića i Đilasa, da jedan bude isključiva i prava vlast, drugi isključiva i prava opozicija, ali da se ima misliti istom glavom sa značkom Kagebea na reveru.

Zato se progone etničke manjine, da ne bi postale političke manjine.

Nova vlada završiće još jadnije, i sam Vučić kao da je bio nameran da takva bude.

I on je prešao taj Rubikon, na onu stranu na kojoj se diviš, i pune te snagom, samo ljudskom čemeru i slabosti.

Establišment koji Srbiju deli u dve kolone, vladajuću i opozicionu, predano je radio na rušenju reformi, evropskog karaktera institucija, kulture i nacije, na satiranju potrebe da budemo deo evropskog, a ne samo srpskog sveta.

Srpski svet sve manje postoji kako sve više postoji. Uklonili jedinog sposobnog lidera, oktroisali ustav sovjetske republike, palili ambasade, poklonili NIS, zatvarali nas u 4 zida, razvrstali nas na farme i parove. Ali nas ima koji ćemo zadržati pravo na sebe, ima nas koji nećemo u Vučićev i Đilasov brlog. Ne pristajemo na krležijansku dilemu, Dido-Đido.

Potreban je srpski Kamberi u skupštini Kosova.

Ima li ijedan Srbin u Crnoj Gori da bi u Evropu, da se divi Americi u koju su odlazili đedovi, i u koju će, ako se ovo nastavi, i đeca?

Postali smo Putinove babuške, i svi smo u onoj najvećoj.

U ovim poslednjim danima, sećam se sa setom i divljenjem Grujice Spasovića koji me pre dve decenije pustio u Danas, da ponavljam jedno isto.