Kosovizacija i opozicija

Uslovi, kvote, i taksija je ili suviše, ili se razbeže. Slično tome, politički patronati uspostavljani su, i obnavljani, u poslednjih 200 godina, nasiljem, prevratima i manipulacijama državnim institucijama i podaničkim mentalitetima. Atentati 1903. i 2003. vraćali su Srbiju u nelegitimna stanja ometanjem približavanja civilizovanom svetu upravo kako bi se očuvali politički, dinastički, ekonomski i vojno-politički monopoli. Najmanje su danas važni profiteri, Petar I Karađorđević ili, vek nakon njega, Vojislav Koštunica. Već je nevažno, da li su bili vinovnici ili sredstva loših namera i sitnoprovincijalnih vizura društva i međunarodnih odnosa. U toj meri je bila stravična kataklizma iz 1914, u službi stranih sila. I tako je jadna ova regresija, nakon 2008, opet u službi tuđih interesa i domaćih monopolista. Suština je u nedostatku snage, da se napusti spirala nesreće i neuspešnosti.

Kao taksija, i vlasti je, kad preuzme monopole, suviše, naročito kad za njom nema potrebe. Ili postaje nevidljiva, kad je dužna da donosi odluke: da tuži i presuđuje, da održava javni red i mir, da vodi spoljnu politiku, umesto da kune i zavađa, u opštem javnom interesu. Da društvo bude optimistično, otvoreno, da se razvija i bogati. I politika je tržište. Na tržištu je konkurentnost efikasnija od regulacija. Sistem je ostao bez opozicije, u političkoj zajednici koja se ipak ne odriče demokratskih i slobodarskih tradicija, u pretežno demokratskom evropskom okruženju. U tom smislu je odgovornost i na opozicionim liderima koji saučestvuju u uništavanju opozicione politike. Kosovizacija je doprinela mentalnom satiranju javnosti u kojoj se pothranjuje nova huškačka retorika. Ista koja je, pre dve decenije, eksplodirala kao mehur od sapunice, u kuknjavi zbog NATO intervencije. I samo je naizgled paradoksalno odbijanje većine u društvu da bude na bilo koji način ekonomski solidarno s kosovskim izazovom. Kosovsko pitanje će Beograd verovatno morati da zatvori u toku ove godine suočavajući se sa alternativom sankcija koje će, umesto dubine društva kao od početka devedesetih, verovatno targetirati odgovorne političke elite. A one će se svetiti na društvu, dok cela zajednica ponovo ne kolabira.

Zatvaranje kosovskog pitanja ometaju interesni krugovi i u vlasti i u opoziciji koja optužuje vlast za kosovsku izdaju, nudi se, i ona, Rusiji i Kini, ometa razvoj odnosa Beograda i Prištine, ali i razvoj sebe same. Umesto državnog monopola, potrebna je deregulacija svih odnosa, podrazumevajući obustavljanje rasističke propagande i kriminalizacije albanskog kosovskog društva. Jedina perspektiva „očuvanja Kosova“ je u ukidanju administrativnih barijera. I suviše je onih s dugim, unazad, opozicionim iskustvom, koje prenemaganja više ne interesuju, a naročito ne mali novokomponovani šešeljevci odgajeni u ćosićevskoj tuposti i malograđanskom kukavičluku nekadašnjeg „demokratskog“ bloka i jalovih drugosrbijanskih alternativa.