Tema intervjua bili su studentski protesti 1968. i povezani politički odnosi u Srbiji i Jugoslaviji. Izlaganje Latinke Perović bilo je nesvakidašnja, znalačka i precizna analiza događaja i političkih odjeka, i duboko promišljanje budućnosti. U njima je toliko savremenosti. Svaka problematika postavljena je na stanovištima najviših političkih standarda. Javni interes gotovo da nalaže, uz sumnju da će se to dogoditi, da intervju bude repriziran na našim televizijama. i da svaki iskazan stav, naročito tumačenja prošlosti sa uputama za nove politike, budu pažljivo elaborirani. To ću pokušati.

Znakovit je medijsko-politički kontekst intervjua Darka Šukovića s Latinkom Perović. Bez obzira na mesto Latinke Perović u nauci i politici, intervju je realizovan na privatnoj televiziji, a ne ne RT CG, u epicentru kampanje koju su lokalne EU birokrate, s crnogorskom putinovskom opozicijom, povele protiv Đukanovića i DPS-a nakon smene direktorke javnog servisa. Neke od kontroverzi crnogorskih identiteta, državnosti, opredeljenja, prenele su se u okvir strateških odnosa. (Možda ne možemo popravljati svet, ali moramo imati snage za sebe same: slobode i demokratija su naš jedini resurs za budućnost, uz odsustvo svakoga drugog, alternative pomenutim vrednostima ponovo će nas satirati, slabi smo, roviti, siromašni.) Tako je i slučaj neke seljanke od Bijelog Polja koja se domogla javne fotelje postao jedan od nizu pokušaja malih državnih udara namenjenim odustajanju Crne Gore svih njenih pokušaja da se integriše u razvijeni svet i napusti balkanski usud prokletstva. Crna Gora sa Slovenijom prednjači među bivšim jugoslovenskim republikama po kvalitetu i realizaciji reformi, i sposobna je da se odlučno suočava s najtežim izazovima (nezavisnost, Kosovo, NATO, odnosi sa susedima, uticaji iz Srbije i Rusije). Ali je otvoreno pitanje, zašto javni servis Crne Gore provincijalnom relativizacijom vrednosnih politika održava crnogorsko društvo u mulju, u limbu, nigde, u onom praznom prostoru koji se u „dijalogu o Kosovu“ obično naziva zamrznutim konfliktom. Dok se u Srbiji održavanje konfliktnog stanja ne odnosi samo Kosovo, nego i na jugoslovenske susede, EU i SAD.

Utoliko je izlišno postaviti i pitanje, zašto intervju nije reprizirao RTS, mada se teme i sadržaj izlaganja Latinke Perović odnose pre svega na reforme i potrese u srpskom društvu s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih, i na istorijsku ulogu Dobrice Ćosića i njegovih sledbenika. Upravo je paralelna vlast Dobrice Ćosića, koju je od 1968. podržavala i „duboka država“, otvarala put Miloševiću, Koštunici i Tadiću, i svim nacionalnim izdajama koje tekovine bratstva i jedinstva, jugoslovensku i srpsku državnost i demokratiju prodaju ruskoj državi i Putinovoj neostaljinističkoj diktaturi. Put u ratove, zločine, pljačku i laž. Ideje, inteligencija, pronicljivost i dalekovidost Latinke Perović takođe su kontrast jadu i srpske i crnogorske opozicije.